Stavljam katanac oko lanca, zatvaram ga i vadim ključ. Đržim ga malo u ruci, i uporno je posmatram. Đin me gleda. Izaziva me, smeši se, diže obrvu. „Pa?"
Uzimam ključ palcem i kažiprstom. Malo ga zaljuljam, visi u praznini, neodlučno. Onda ga, iznenada, puštam. I leti dole, naopako, okreće se u vazduhu i gubi u vodama Tibra.
„Zaista si to uradio ..."
Đin me gleda s čudnim izrazom na licu, sanjalačkim, pomalo uzbuđena.
„Rekao sam ti. Ja se ne bojim."
Skače na mene, uzjahavši me, grli me, ljubi, urla od sreće, luda je ... lepa je.