Стеван Сремац

мислим, да није нигде лепша недеља него у селу

Да се нисмо којешта разговарали, не би се ни узели

тако невероватном да ниједна није већ ни веровала

— Хе, госпоја, »пролазе године к’о гођ мутна вода«, што кажу паори.

»А поновљено пријатељство, то ти је, дете — говорила би ми обично покојница — то ти је, дете моје, баш к’о подгријан цушпајз од кромпира! Ако од подгријаног кромпира од подне може бити вечера — то ће и од поквареног пријатељства моћи бити штогођ!«

— И-ју, господин-попо, баш сте ви враг! А ди су крофне?! — пита га зачуђена домаћица.