Anđa Petrović

Sve moje radosti, sve moje drame su iz Italije. Potičem iz kraja gde je lepota u opasnosti, zaspi li na pet minuta, ružnoća će je zaklati bez milosti. Geniji se ovde rađaju kao korov. Pevaju kao što i ubijaju, crtaju kao što varaju, vode pse da mokre na zidove crkava. Nije tek tako jedan Italijan, Merkali, dao svoje ime skali snage rušenja, onoj jačine zemljotresa. Jedna ruka ruši ono što je druga izgradila, a doživljaj je isti.

Viola mi pruži ruku i ja je uzeh, i baš u tom trenutku postadoh vajar.

Htela sam da ti pokažem da nema granica. Nema visokog niti niskog. Nema velikog niti malog. Svaka granica je izmišljotina. Ko to razume, svakako smeta onima koji izmišljaju te granice, a još više onima koji veruju, to znači uglavnom svakome.

Znaćeš da si na dobrom putu, Mimo, kada ti svi budu rekli suprotno.

Od svog rođenja, radimo samo jedno: umiremo. Ili pokušavamo da odložimo što više možemo sudbinski trenutak.