Dejan Stojiljković

Hiljadama godina traje rat između Raja i Pakla. Hiljadama godina mi uništavamo, korumpiramo, kvarimo, izvitoperujemo Njegovu volju i Njegov naum, i opet, sve to nekako nije dovoljno. Kao da još uvek nema dovoljno ljudskog mesa da se njima napune uvek pohotno gladna usta Pakla. Kao da nema dovoljno duša koje će zauvek progutati adski plamen. I koliko god sve to dobro radili, koliko god bili lukavi i pokvareni, na kraju, o koncu svega, ipak se nađe neko da podigne ruke ka nebesima...

Tako Njegova volja trijumfuje.

I dok postoji taj Jedan, to slabašno, ograničeno, ubogo ljudsko biće, dok postoji plamičak vere u njemu, mi ćemo kušati gorčinu poraza duboko u sebi svesni da smo još uvek, na ovaj ili onaj način, Njegove sluge. Sredstva u postizanju nekog višeg cilja. I da ćemo biti odbačeni, onog trenutka kada ljudska rasa, ili bar onaj njen deo koji za to bude sposoban, konačno dostigne božansku čistotu i bezgrešnost. To je ono što me najviše poražava. I najviše razgnevljuje. Mi postojimo samo zbog ljudskih bića, i naša sudbina je neraskidivo vezana za njih. Kada On pošalje svojih sedam anđela i kada se otvori sedam pečata, kada otpočne Armagedon, neće nestati samo Zemlja već i Pakao, jer bez ljudi i njihovih grehova on više neće imati razloga da postoji.

Pitati se, sasvim logično, zašto stolećima vodimo borbu za koju znamo da je unapred izgubljena? Zašto to radimo kada će nas svejedno stići kazna večnog nepostojanja? Odgovor je vrlo jednostavan.

Zato što je i to Njegova volja.

I zato što čak i mi moramo da joj se povinujemo.

Bog je hteo da božanske istine uđu iz srca u duh, a ne iz duha u srce

Pitati se, sasvim logično, zašto stolećima vodimo borbu za koju znamo da je unapred izgubljena? Zašto to radimo kada će nas svejedno stići kazna večnog nepostojanja? Odgovor je vrlo jednostavan.
Zato što je i to Njegova volja.
I zato što čak i mi moramo da joj se povinujemo.