Kaćuša Maletin Avakumović

Ali zašto da čovek ne bude jedanput i glup! Što da se ne da jedared propisno obmanuti!“

nijedna krivica nije zaboravljena dokle god savest za nju zna.

Poput zrnca prašine, čoveka danas uopšte ne odlikuje volja.

Divan jutarnji vazduh: još se oseća noćna rosa, dah rastresene zemlje, mirnih polja u cvatu, a u isto vreme obavija topla, čulna para iz zadihanih konjskih nozdrva. Uvek me oduševi taj prvi jutarnji galop. Prijatno razdrma ulenjeno, bunovno telo, i ošamućenost razveje kao zagušljivu maglu, a grudi mi se šire od osećaja lakoće koja me nosi i otvorenih usana upijam u sebe šumni vazduh.

Znam da nema smisla sebi uskratiti zadovoljstvo zato što su drugi lišeni njega, sebi zabraniti neku sreću stoga što je neko drugi nesrećan. Znam da u svakom sekundu, dok se mi smejemo i bezazleno šalimo, negde u svetu neko leži u ropcu i umire, da se iza hiljada prozora beda skriva i ljudi gladuju, da ima bolnica, i kamenoloma, i ugljenokopa, i da u fabrikama, i po nadleštvima, i na robiji bezbrojni ljudi stalno kuluče, i da nijednom nije lakše ako se još neko besmisleno muči

. Tek kada čovek postane svestan da i drugima nešto vredi, tek onda oseti vrednost i smisao svoga postojanja.

Nesreća čini čoveka uvredljivim, a neprekidna patnja nepravednim.

Uvek baš suprotnosti, ako se tačno dopunjuju, daju najpotpuniju harmoniju, i često se naizgled najčudnije pokaže kao najprirodnije.

Ali postoje dve vrste samilosti. Jedna, malodušna i sentimentalna – u stvari samo nestrpljenje da se srce što brže oslobodi mučne tronutosti tuđom nesrećom – uopšte i nije saosećanje već nagonsko otklanjanje tuđe patnje od svoje duše. A ona druga, koja i jedino vredi, nije sentimentalna ali je delotvorna, ima jasan cilj i prati je odlučnost da strpljivo i sapatnički izdržimo sve što je moguće, pa i više od toga.

Prvi put sam počeo da uviđam da najveće zlo na ovom svetu ne dolazi od pakosti i surovosti već skoro uvek samo od slabosti.