Miomir Petrović

„Grabljivice raznose komadiće nove zore po svetu, šireći ideju da je nada moguća i da će promena biti.“

nada pristojnih da će se ovo nepristojno vreme završiti jeste moguća

Smatrao sam da je to stvar higijene, a ne ideologije.

Dunavska je varoš posedovala, dakle, potpuno drugačiji čulni identitet i svakog dana sam otkrivao nove senzacije, nova zapažanja tim povodom.

mene je fascinantna vitalnost mita, uverenje da se određeni događaj s dubokim verskim značajem odigrao baš tu, žilavost mitske matrice oko koje se, bez obzira na to o kojoj epohi pričamo, u stvari formira život. I

Nije jednostavno učestvovati u svakodnevnom životu širom otvorenih čula, prenadraženog senzorskog aparata, bez sposobnosti za filtriranje podataka koji se slivaju u svest a iz nje na papir, u snove, u bilo šta... Na taj način posmatrana, buka podataka, vizuelnih i auditivnih nadražaja bila je poput otrova koji nema gde da se izlije, već neprekidno kruži telom. A

instalacije, video-artovi, digitalni printovi... možda sam konzervativan, ali nisam mogao da shvatim likovnu umetnost u kojoj nema likovnog, muzičku bez muzike, kao i književnost bez priče.

Bio sam siguran da Paladijum nikako nije turistička organizacija niti društvo ljubitelja akvarijumskih riba.

, nije on mogao pričati ni o čemu drugom sem o svojoj strasti vladanja, o nadi da ga nikada, niko i ništa neće zaustaviti u vladavini i spustiti ga s trona. Nije on mogao izgovarati ništa drugo sem niz opravdanja za sopstvene zločine, pokušavajući da artikuliše i u zdrav razum odene jednu prostu, životinjsku, nakaznu ambiciju da se čovek izdigne iz samog života i postane nešto veće od života i bogova.