Merta Tikanen

Pročitala je da silovane žene ne postoje. Da postoje samo žene koje se izazovno oblače, koje se izazovno kreću, koje šalju izazovne poglede, koje misle izazovne misli.

A ko kaže da je tako?

Kome odgovara da tako nešto tvrdi?

To bi stvarno bilo isuviše jednostavno. Kako divno objašnjenje, kakvo opravdavanje nasilja u svim njegovim oblicima.

„Ljubavi i strast su važne stvari, ali ne smeju da postanu najvažnije u životu jedne žene“

Žena prema prvom članu dvadesetog poglavlja krivičnog zakona ne može da bude optužena za silovanje. To mogu samo muškarci. Muškarci se mogu kazniti, ali se ne mogu silovati.

Možda je vreme da neki muškarac bude ponižen. Možda je konačno vreme za zamenu uloga da bi s vremenom sve uloge nestale. Da ništa ne bi bilo nezamislivo i da se ništa ne bi podrazumevalo.

Možda će to naterati nekog muškarca da se zamisli i neku ženu da se pobuni.

Ako je žena sama izašla noću niko joj nije kriv ako muškarci smatraju da želi društvo, što bi izlazila noću

– Ne možeš da veruješ nikom osim sebi. Svi drugi te izdaju kad zatreba. Nikad ne treba pokazivati da ti je neko potreban, onda se ogoliš i to drugi odmah iskoriste, izbodu te, samo ako mogu. Nikad ne treba tražiti pomoć, nikad ne treba zavisiti od drugih, ni živeti od tuđe milosti.

Kako je mogao. Kako je to čovek koji želi da je zadrži u strahu i zabrinutosti, koji mora da ima njenu nesigurnost da bi se osećao sigurno, da na njen račun potvrdi svoju muškost, svaki put.

Onaj koji ne može da primi pomoć ne može ni da je pruži. On je bio vuk samotnjak, okružen vukovima i najviše se plašio od svih.

On se nikad neće usuditi da stoji rame uz rame s nekim. Zbog straha.

Takav strah Tuva nikad nije osetila. Shvata da je to veoma opasan strah. Shvata kuda taj strah vodi.

Vodi u nasilje.

Sve što ti se desi, snađe i one koje voliš.