Policajka sa Petlovog brda

Obrazovanje je jedini način da sačuvamo slobodu.

Star si kada prestaneš da imaš želje.

Malo ko od nas je onakav kakav deluje da jeste

Na putu od devojčice do žene obeleže te mnogi ljudi, ali najviše ti samu sebe svojim pametnim ili glupim, kukavičkim ili hrabrim odlukama.

dilere jer ne umem da vozim skejt.

“Jebem ti kapuljaču!”- psujem dok trčim za Šonetom i znam da još uvek mogu trčeći da stignem bandite na skejtu.

Znam svaki pedalj Petlovog Brda, pa pretpostavljam kojom prečicom je zamakao Šone i u kojem ulazu će starijem dileru predati novac.

Utrčavam u ulaz upravo u trenutku kada mali daje hrpu sitnih novčanica u evrima i dinarima glavnom dileru u kraju kojeg sam sto puta hapsila.

Utrčavam u haustor i diler mi već zna lik pa prepadnut juri kroz pasaž. Budala, uvek uradi isto! Skoči na dvorišni zidić, preskoči ogradu, slupa se i ja ga stignem. Tako ti je to kada se drogiraš umesto da si u teretani. Može i policajka od četrdest pet godina, ali koja je svaki dan na kardio treningu, da te uhvati za jaknu i obori na zemlju.

Izbezumljeno me gleda. Zna koliko volim ovakvima slatko da se nasmejem dok škljockaju lisice.

“Gde si navr'o, macane? Hapsiću te celog života sve dok te ne osude za svu decu koju si navukao na droge!“- kažem mu dok ga posmatram u retrovizoru dok sedi s lisicama na rukama na zadnjem sedištu mog automobila.

Zblanuto gleda na loptu ispod sedišta, a zatim na igračke, rolere i blok br. 5 koji viri iza sedišta. Zna on i moju decu, ali srećom bio je još moj otac dovoljno ubedljiv kada je pričao sa njima pa se ne bojim da će i njima nekada za deset evra uvaliti obmanu da je lakše i lepše uz duvku. Iako, nikad ne znaš. Moram ovih dana opet neku priču da im ispričam o najboljima koji su dozvolili da im navike prosečnih i slabih unište snove i ambicije.

*
Dobra noć je iza mene, razmišljam, pošto kolege preuzimaju dilera i ja nastavljam u praskozorje ka pekari koja radi cele noći. Nosim kese sa sendvičima, hlebovima i jogurtima za decu i molim boga da danas konačno uspem da nekako stari stan zamenim za novi i veći. Deca rastu i zaista nam treba veći stan. Nekada preko vikenda kod nas prespava moja mama Radmila, a tu je i moja sestra Sonja koja voli da ostane kod nas na spavanju.

Moja Sonja je glumica koja nikako da dobije ulogu za kojom čezne i ume da bude teška u danima i mesecima kada čeka na ulogu, makar i najmanju, u nekoj tv seriji. Obožavam je, a i ona mene i moju decu. Ponekad pomislim da je Milena, Maja i Boško vole više od mene. Ona je sve što ja nisam, uvek elegantna, mazna, duhovita i nepogrešivo zna šta koje od moje dece želi.

Ja sam kao samohrana majka troje dece osuđena da razmišljam samo o onome šta im treba. Ali, zato su tu tetke i bake, naročito ako su ostale večite zavodnice kao moja majka Radmila. Ta dvadeset četiri časa zavodi i unuke i saobraćajce i kasirke i muškarce.

Brinem o svima njima, ali ne zbog toga što mi je to obaveza, već što volim da smo svi zajedno.

Ulazim u stan koji još uvek miriše na kupku za tuširanje i pasulj koji sam kuvala valjda prošle noći. Toliko sam izmešala dan i noć da više i ne znam koji je dan i kada sam šta radila.Volim ovaj osećaj koji imam kada ulazim u praskozorje u stan, deca zdrava mirno spavaju, a ja sa toplim pecivom i osećanjem da je uspe

“Molim vas…Smirite se…Nemojte da napravite veće zlo nego što je već.Nećemo mi vama ništa.Zašto tučete ženu?”-pitam svojim najravnijim I najženstvenijim glasom.

Šta vredi galopirati, ako se krećemo u pogrešnom pravcu?”

Ostariš onoliko koliko ljudima dopustiš da ti ugase pogled.

Čini mi se da bih svojoj deci mogla sve da oprostim, osim kada bih primetila da neko od njih nije dobar čovek

Stvari i ljudi imaju samo onoliko značaj koliki im mi pridajemo