Agencija TEA BOOKS

U srži ovog zagonetnog, duboko sugestivnog romana, leži teorija da postoji zakon nizova koji povezuje naoko slučajne događaje (koju izlaže stvarni naučnik Pol Kamerer, čiju biografiju je napisao Artur Kestler). Vilhelm Bolt, rudarski inženjer, nakon što za dlaku izbegne pogibiju u rudniku, biva ubeđen da na svetu postoje nepoznati uticaji zaštite. Kao bogati, penzionisani otpadnik koji živi na imanju u norveškoj provinciji, potpuno se posvećuje dokazivanju Kamererove teze sakupljajući priče o sinhronitetu. Dve duge priče smeštene u različito vreme i mesto ilustruju Boltovu pretpostavku. U prvoj, duh utopljenog mornara sa barke koja je potonula u vedroj noći na opasnom moru pohodi upravnika svetionika Sand, Kalea Jakobsona; još više duhova javlja se Kaleovoj ćerki epileptičarki, Josefi. Druga priča dešava se u Rimu 1497, kada bogatog, izgnanog firentinskog trgovca, Lorenca del Vetra, pogođenog retkim oboljenjem kože, isceli stara, nevešto naslikana slika Bogorodice. U pripovedanju Hansen daje prednost pristupu ruskih babuški, gde je jedna priča uklopljena unutar druge. Njegov „serijalizam“ je romantičan u najdubljem smislu, alegorije i pripovesti sadrže dubinsku strukturu sveta, dok su matematika i nauka samo promenljiva površina. Zanatsko umeće proze 19. veka i složenost misli 20. veka od ovog romana čine hvale vredno štivo.

Psalam na kraju puta nije samo odlična klasična priča o iskustvu i odrastanju, o prijateljstvu i ljubavi, o razvijanju i nasleđivanju. Zahvaljujući svojoj pažljivoj, istraživačkoj preciznosti, ovaj roman predstavlja i potpuno moderan opis lepote i samodestruktivnosti evropske kulture.
Majstorski sastavljen roman ideja, vrhunski roman, sjajno, magično podsećanje na Evropu još netaknutu svetskim ratovima, i vešto, ubedljivo preplitanje ličnih s opštom tragedijom. Psalam na kraju puta predstavlja izvanredan pripovedački podvig koji je doživeo ogroman uspeh u Evropi.

Gospođa Pompadur, ljubavnica Luja XV, štitila je slobodoumne mislioce i određivala trendove svoga vremena. Iako nije imala direktan uticaj na politiku, bila je važna i pitali su je za sve.
Najslavnija od svih francuskih kraljevskih ljubavnica je markiza De Pompadur, ljubavnica Luja XV, koju su Parižani opisali kao ženu koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica.
Gospođa Pompadur bila je inteligentna, lepa i prefinjena, izuzetno zanimljiv sagovornik, a ministri na dvoru Luja XV rado su tražili njene savete i provodili vreme s njom. Zbog malih usta, ovalnog lica i duhovitosti smatrana je lepoticom svog vremena, i veoma brzo uspela je da uđe u salone tadašnjeg francuskog građanstva.

„… Kad nastanu jesenji dani, na Kosovu svako jutro legne magla koja se postepeno razređuje što se sunce više penje, pa kad se ona sasvim razbije, nastane najlepši dan. Tih dana, izjutra je studeno te se čovek mrzne a na podne je žega nesnošljiva.
Jednoga od tih dana početkom meseca avgusta, krenem se u četiri sata izjutra iz Prištine na put s Kosova na Sinje more, kako sam ga i u naslovu ovih mojih beležaka označio.
U Prištini još sve spava. Kapci na dućanima su spušteni i debelim katancima zakopčani za ćepenke. Pogde i gde samo kafedžija već otvorio kapak na svome malom dućančetu okićenom džezvicama razne veličine, izneo na sokak mangal pun uglja pa ga, još sanjiv, raspaljuje mašući metlom. Tamo dalje, pred hanom, uspremaju se putnička kola; kočijaš vezuje kanapom nešto na dizginama što se sinoć prekinulo, a prljavo hansko momče donosi pune kofe i pljuska točkove na kolima da spere blato, što su ga kola juče ponela s puta. Psi, one gomile sokačkih pasa sa orijenta koji kad nastanu hladne noći spavaju pribijeni jedno uz drugo na kaldrmi, već su počeli da se razmotavaju iz tih svojih klupčadi i da se protežu očekujući, sa opravdanom nestrpljivošću, da se otvore kasapnice. Na onoj česmi na ćošku, umiva se jedan hodža i pere noge brižljivo kao i lice da se zatim popne na visoko minare i jasnim, zvonkim glasom, oglasi prvi jutarnji pozdrav Bogu…“

Zbirka priča Među zidovima je refleksivna proza, u kojoj spisateljica ostavlja svedočanstvo o svom životu, te tako podseća na dnevnik. Upoznaje nas sa svojim mislima, osećanjima i sećanjima dok bolesna leži u krevetu. Okružena belim zidovima, prozorska okna kroz koja vidi parče plavetnog neba i krovove kuća jedina su joj spona sa spoljnim svetom. Iako je svesna svoje bolesti i nemoći, ipak bi da bude bar malo srećna…

Žuta porodica i druge priče predstavlja zbirku priča inspirisanih kućnim ljubimcima i životinjama uopšte. Kako one razmišljaju, kako se ponašaju, ali i kako utiču na ljude, a pre svega na decu. Koliko su nam ta mala i često krhka bića poput kanarinaca slična, da li neke od naših osobina imaju i oni i kako sve to prepoznajemo i u njihovim dogodovštinama uživamo. Autorka je maestralno obradila temu emotivnog povezivanja dece i ljubimaca. U ovim pričama pored najmlađih mogu da uživaju čitaoci svih uzrasta koji vole životinje i koji su uspeli da u sebi sačuvaju dečju iskrenost i razdraganost.

Roman Pre sreće je toliko uverljivo napisan da su mnogi mislili da je u pitanju dnevnik same autorke. U pitanju je iskrena devojačka ispovest o prvoj mladalačkoj ljubavi prema već verenom prijatelju Nikoli, i daljem nizu događaja koji joj daju odgovore o životu i muško-ženskim odnosima. Junakinja, pored prikazivanja samih dešavanja, zapravo ispisuje duhovnu evoluciju mlade žene koja promišlja o ljubavi, karakterima ljudi, o iluzijama i stvarnosti — ukratko o smislu i vrednostima života. Ovo je možda naš jedini ženski roman o sazrevanju, koji je, nažalost, mnogo godina bio zaboravljen.

Zbirka priča: „Čas stvaranja“, „Učenica“, „Čekanje“, „Pljusak“, „Kroz zaleđena polja“, „U sanatorijumu“, „Spasioci“, „Cveće“, „Nakaza“, „Invalid“, „Otac“, „Majka“, „Jesen“, „Redom“, „Čarape“, „Veliko čekanje“ i „Regrut“.

Zbirka priča: „Jedna tužna priča“, „Dukat“, „Neće da se kupa“, „Oko Ivine kuće“, „Strah“, „Rđava Mara“, „Na ostrvu“, „Hajdučica Milja“, „Pače“, „Tetka Jelenina ćerka“, „Begunci“, „Vida“, „Vinko“, „Malo dobro srce“, „Siročići“, „Deset para“, „Neposluško“, „Preko mora“, „Zita“ i „Caca“.

Ispovesti su prvo objavljeno delo Milice Janković. Za samo objavljivanje ove zbirke pripovedaka vezuje se interesantna priča — naime, štampana je pod pseudonimom L. Mihajlović, najverovatnije prema imenu njenog ujaka Lazara Mihajlovića, koji je bio Miličin duhovni uzor. Zbirka je koncipirana kao devojački dnevnik prožet raznovrsnim temama: razmišljanjima o ljubavi, položaju žene u srpskom društvu druge polovine 19. i početka 20. veka, razočaranjem u život, snom o lepoti i uzvišenosti duha. Junakinja doživljava sebe kao „bolničarku duša“ — empatu koji svima može udeliti savet, ali se svojih nemira ne može osloboditi.

U zbirci priča za decu Priroda i deca Milica Janković kroz priče o biljkama, životinjama, prirodi oko nas podučava decu važne životne lekcije o istrajnosti, trudu, hrabrosti, slozi, očuvanju prirode. Iz „istinitih priča o čudima kojih ima mnogo u ogromnoj i divnoj prirodi“ deca na zabavan način uče tajne prirode i načine na koje nas leči i hrani, kako se uzgajaju svilene bube, kako se pobeđuje strah… Milica je ispričala dirljive priče malih junaka, često siromašne dece, koji uče kako da brinu o prirodi i jedni o drugima.

„Na verandi jedne vile sedela je bolesna devojka i gledala proleće oko sebe i osećala jesen u sebi. U njenoj duši je bilo vedro i ona se radovala tuđem proleću koje i njoj daje toplote i njenim očima uživanje. Ona je došla dotle da više ništa ne želi i bila zadovoljna s malo udobnosti koja je njenoj slabosti bila potrebna.
I osećala da otkad ništa ne želi, mnogo dobija.
Proleće oko nje, odeveno u bele i ružičaste velove behara i u zelenu svilu mladog lepljivog lišća, nežno i razdragano, raskošno je rasipalo svoju mladost i mirisalo je na ljubav. U gaju zapevaše slavuji. Obuze je neka draga tuga i ona poče da se seća.
Bilo je to godine 1902. kad je započela prepisku s njim. Njihovo se poznanstvo na tome i svršilo. A pisma je sagorela sa svim svojim hartijama jednoga dana kad joj se učinilo da crna gospa dolazi i po nju i da je vreme da ostavi ovaj svet. Htela je i što manje traga da ostavi za sobom. Docnije joj je bilo mnogo žao.
To je bilo u ono doba mladosti kad je svu ljubav iz njenog srca imalo slikarstvo i ruska literatura i kad je pored sve svoje iskrene ali smešne ozbiljnosti i pored sve svoje istinite, ali nerazborite inteligencije imala vrlo detinjastih snova. Priroda voli da se naruga čoveku: kad smo najbolji, onda smo najgluplji…“

Roman Mutna i krvava prati tragičnu sudbinu Emilije Paprat, proslavljene glumice beogradskog pozorišta. Nakon saobraćajne nesreće Emilija će zavisiti od sluškinja ‒ najraznovrsnijih ženskih likova sa društvene margine kroz koje je istaknut i problem socijalne nejednakosti i nepravde. Drugi narativni tok romana prati dramatičnu priču porodice Kostić koju Emiliji pripovedaju njene bliske prijateljice. Sve likove povezuje duboka nesreća i tragičnost ljudske sudbine, „mutna, krvava reka“ — večni rat „između smrti i života, zla i dobra, svirepe borbe za blagostanje i raskoš i očajne borbe za hleb i pokrivač“.

Zbirka priča: „Zagonetka“, „Smrt i život“, „Plave oči“, „Nepogoda“, „Na Mlavi“, „Događaj“, „Put u Cavtat“, „Akord“, „Prva“, „Slučaj“, „Skice“, „Đak“, „Tetka i teča“, „Nikome ne trebam“, „Doktor“, „Moj otac“, „Svetao čas“ i „Zbogom, Dubrovniče“.

Zbirka priča: „Zagonetka“, „Smrt i život“, „Plave oči“, „Nepogoda“, „Na Mlavi“, „Događaj“, „Put u Cavtat“, „Akord“, „Prva“, „Slučaj“, „Skice“, „Đak“, „Tetka i teča“, „Nikome ne trebam“, „Doktor“, „Moj otac“, „Svetao čas“ i „Zbogom, Dubrovniče“.

„Roman je istorija života umetnice Ivanke Jovanović, koja je kao samouka počela da slika u pedesetoj godini života i za kratko vreme dobila najviše ocene najstrože stručne kritike. Za svega nekoliko godina, njena platna su dobila mesto u galerijama i muzejima Pariza, Londona, Minhena, Moskve, Rima, Berlina, Budimpešte, Milana… Težeći da otkrije, gde se taj umetnički nagon, taj izuzetan dar, skrivao pre erupcije stvaralaštva, pisac proučava Ivankin život, prateći ga od najranijih godina i potonje etape: kroz životnu borbu, iskušenja rata, njenu najdublju intimu. Scena na kojoj se ova povest zbiva, uglavnom je Bačka, grad Sombor i njegova okolina, ali isto toliko i neki drugi gradovi: Baja, Pečuj, Milano, Venecija, Pariz, Moskva, Minhen… Život će Ivanku odvesti u Srbiju, u Kragujevac i Gornji Milanovac, i sve što se tokom njene nemirne biografije zbivalo, sliće se kao mnoge pritoke u snažnu reku njenog stvaralaštva. Opisima drevnog Sombora i njegove istorije, okolnih salaša, Dunava i Batinske bitke, ratnog vihora i prvih posleratnih godina — kroz lirske slike i dramatične ratne sekvence — pisac ostvaruje dinamiku jake zvučnosti.“
Iz recencije Milorada R. Blečića

Sećanja na Krležu su zanimljivo zamišljeno i adekvatno realizovano kolažno, književno publicističko štivo. Delo Nade Marinković daje Krležu iz jednog proživljenog ugla, s toplinom i suptilnim, ponekad iznenađujućim nijansama, ono pokazuje velikana u odnosima prema drugim, ali ne „drugima“ koji su oficijelne ličnosti, ili pripadaju „vlasti“. Celo je delo aranžirano veštom rukom iskusnog publiciste, intervjuera, putopisca i prozaika koji ne samo da ima šta da saopšti nego zna i kako treba prikovati pažnju čitaoca.

Redovi koji slede nisu ni monografija ni hvalospev, u njima se ne skriva nikakvo posebno otkriće. Ovo je skroman, predmeta jedva dostojan pokušaj da se još nekom saopšte uspomene koje se čine dragocenim, uza sve što su pokrenule i povukle za sobom putevima asocijacija. Možda će još nekom, osim dosadašnjem vlasniku, pružiti vredan doživljaj u časovima samoće, u trenucima nesporazuma sa sobom ili sa svetom, jer je čitava ličnost inspiratora ovih redova bila prožeta borbom, otporom i istrajnošću, zagledanošću u viziju dostojanstvenog ljudskog života, viziju u koju je verovao do poslednjeg daha.
Miroslav Krleža je umro čiste savesti ali ne i srećan; otišao je „na put“ s onim osećanjem koje imaju roditelji strasno vezani za ravnodušnu, nezahvalnu decu. Nije se tešio saznanjem da će „ta deca“ to isto doživeti od svojih naslednika jer nije bio zlurad. Ogorčavalo ga je tvrđenje da se „istorija ponavlja“, što je smatrao dokazom lakoumnosti i gluposti; ako je čovek jedanput udario glavom o zid, ne bi trebalo to deset puta da čini. Želeo je pokolenje koje će ići dalje polazeći od iskustva i mudrosti a ne bandoglavo i samouvereno započinjati iz početka, rušeći uz dotrajalo i loše sagrađeno i ono što su bile poruke ljubavi i mudrosti.
Neki bi ljudi morali da budu večni, da fizički traju, jednostavno zato da bi imao neko da kaže glasno i jasno ono što misle mnogi pošteni i pametni ali mucavi, okovani obzirima, kukavičlukom, konformizmom, baš-me-briga filozofijom. Koliko je samo puta rekao i napisao: „Mi smo tradicionalno inertni, letargični, i to je u ličnom kao i u opštem životu naša kob!“

„…Na atlasu velika mrlja Kine raste, postaje neuhvatljiva pogledu i on roni kroz nju kao nesrećna mala riba koju će progutati sopstvena želja.
Dosta je ljudi bilo u Kini i mnogo se pisalo o toj zemlji. Putnici su ispričali sve što ih je tamo iznenadilo svojom posebnošću — tako smo saznali sve bizarnosti na razne načine interpretirane. Videli smo, kao sopstvenim očima, dvorove i hramove, vrste porcelana sve do onog iz pokrajine Kjangsi, porcelan što ne prelazi debljinu ljuske jajeta; opisali su nam razne vrste mučenja i tajne erotskih nastranosti; zavirivali smo u pušionice opijuma, u klubove šangajskih milionera i tako bili svedoci njihova raspusnog života. Kina nam je predstavljena s najfolklornije, ’najkineskije’ strane. Kinezi su prikazivani kao najčišći predstavnici svoje rase i idolopoklonici Zapada, fini, svileni, s dugim zašiljenim noktima i očima zamagljenim opijumom, pohotom i pohlepom za novcem. S druge strane, ako to već nije bio ambijent jednog još u Evropi zamišljenog kineskog muzeja, romani su govorili o bednicima koji s religioznim zanosom trpe svoju bedu, i ta je beda bila vrlo živopisna, činila se gotovo insceniranom radi kurioziteta, u čast radoznalih turista. Bilo ih je, daleko manji broj, koji su govorili i o stvarnoj, proživljenoj tuzi ove zemlje, ali je jedva ko ulazio u njene uzroke nagoveštavajući mogućnost i drukčijeg stanja.
Dolazili su putnici i odlazili, odnoseći sobom više ili manje, prema potrebama i sklonostima.
Znam da je, široko uzevši, u narodima, kao i u pojedincima, sasvim lako videti ono što se hoće, jer nema čoveka, ljudskog dela, pa ni naroda, koji ne bi bio zbir pozitivnih i negativnih odlika. Volter se još davno divio Kini i voleo je. U toj je zemlji nalazio ostvaren utopistički san o idealnom društvu. U kineskom narodu video je racionalan narod, antireligiozan, disciplinovan i radan, narod koji zasukanih rukava, diveći se oskudnoj lepoti prirode oko sebe, ’obdelava svoj vrt’. Monteskje naprotiv, doživljava nešto sasvim drugo. On apostrofira Kinu kao primer rđavog državnog sistema. Tamo caruju despotizam i servilnost, dva elementa što urađaju kukavičluk i podlost. Misionari su doživljavali Kinu kroz poštovanje ili nepoštovanje svojih dogmi, kapitalisti u ostvarenju svojih finansijskih težnji. Putnici su doživljavali Kinu na njenim kuriozitetima; svoja estetska merila preko njena komfora i dragocenosti do kojih su došli za malen novac! Pisci su je doživljavali, mahom, preko izdavačkih zahteva što su formirani po ukusu tržišta, ređe na onom što se naziva afinitet i lična savest. S platformi na koje su se postavljali, ljudi su davali svoje ocene, a neznatni su bili uzroci što su određivali njihove simpatije i antipatije…“

Nada Marinković danas slovi kao jedan od najboljih jugoslovenskih putopisaca. Ako ijedna, onda će baš ova njena knjiga taj renome neporecivo dokazati i potvrditi.
Stanice u vremenu, zapravo tri opsežna zapisa, o Sovjetskom Savezu, Gvineji, i Kambodži, nisu beleške dokona putnika isključivo željna atrakcija što ih neka zemlja pruža, nego je reč o delu koje čitaoca upućuje u tajne sveukupnog života tih zemalja, u njihovu sadašnjost i prošlost, u njihove krajolike i gradove, u njihovu civilizaciju i njihovu kulturu. Sve te komponente, nužne da bi se život jednoga naroda sagledao u svoj njegovoj kompaktnosti, Nada Marinković ponajčešće iskazuje kroz osobe koje na svojim putovanjima susreće i s kojima razgovara.
Polazeći od činjenice da je čovek istorijsko biće i da je u njemu sadržano sve ono što ga okružuje i u čemu stvaralački učestvuje, autorka uspeva da, portretišući najrazličitije ličnosti, opisujući pejzaže i spomenike, tragajući za prošlim u onom što je danas, ovu istinu sintetizuje u dokumentovan i ujedno umetnički izražaj.
Prostranstva Sovjetskog Saveza, žarku Gvineju, daleku Kambodžu, zemlje koje prosečan Evropljanin poznaje slabo ili nikako, Nada Marinković, zahvaljujući svojoj zamašnoj kulturi, opažačkim sposobnostima i snazi pravog pisca umetnika, otkriva i tumači do te mere jasno i plastično da nam se učini kako smo te krajeve i mi sami zajedno s njom proputovali i videli. Pričajući na primer o Kambodži, o geografskim i klimatskim specifičnostima te zemlje, o njenoj drevnoj i nadasve bogatoj kulturi, o njenoj religiji i umetnosti, o minulom i sadašnjem vremenu, autorka naprosto uspeva da portretiše čitav jedan narod, učiniti ga čitaocu bliskim i jasnim sa svim onim što u njemu kao njegova odlika počiva, uspeva da iskaže ono čime je uslovljeno njegovo narodno biće. A susreti sa znamenitim ljudima dotičnih zemalja, s velikim umetnicima, naučnicima i državnicima daju ovoj knjizi još i vrednost nesvakidašnjeg dokumenta.
Nada Marinković ume da odabere: kazuje o onome što je najzanimljivije i najznačajnije; zna ova spisateljica, uz to, da zauzme i vlastiti stav prema činjenicama koje saopštava, pa su Stanice u vremenu ne samo knjiga koja se rado čita zbog sadržaja nego je to ujedno i delo koje svedoči o stvaralačkoj snazi svoga tvorca.

Šta je to što ljude mami i odvlači na putovanja? Kakav je to nemir što se budi pred novim vidicima, pri pogledu na široko nebo i more, kad iz daljine začujemo zvižduk voza i sa obale gledamo kako put horizonta klize bele zdepaste lađe? Da li je to samo novo, nesvakidašnje, avantura? Nema li u tom ustreptalom pokretu srca svega onog što izaziva neispunjeno, nezadovoljeno, traženje: mogućnost još onog iskonskog čuda koje se može zbiti, utoliko pre ako je van naviknutih okvira?
Ne putujemo li, ne privlače li nas daljine i velegradi, zaseoci i luke, zbog onih finih vezica koje, kada se pokrenu, zazvone u nama svečano, kao Geteova zvona uspomena? Nije li draž gradova, drumova, obala i stepa u onima koji su tuda živeli, hodili i brodili, stvarajući i ostavljajući nam svoja snoviđenja i jave, zaključke od kojih nas potresa jeza ili se nečujno na hladne zene spušta mlaki veo plodonosnih snova…?
Da li putujemo da tražimo isto ili suprotno?