7. razred osnovne škole

Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naši junački glava odrubio, a ne i gdi je s puta sišao, donde ćemo ramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju.
Jovan Sterija Popović, neprevaziđeni dramski autoritet i jedan od najvećih srpskih pisaca, doživljavao je teatar kao školu „za izobraženije i napredak naroda“, te je u svojim delima, posebno komedijama, nastojao da prikaže i razobliči poroke i mane, preterivanja i strasti smatrajući da je to najpotrebnije srpskom narodu.
Sterija je svoja literarna nastojanja najbolje prikazao kroz univerzalne komičke tipove pomažući publici da razvije kritički sud o samoj sebi, gde bi gledalac, po spuštanju zavese, ostao jedini koji istinu nosi sa sobom, nemoćan da izmeni ikoga na pozornici osim samoga sebe.
Šta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni šta je špancir, ni šta je žurnal. Zato je bog stvorio pedintere da oni rade, a mi da držimo u jednoj ruci zvonce, a u drugoj lepezu.

Дневник Ане Франк је објављен од стране њеног оца Ота 1947. Као прогоњени Јевреји, породица Франк се пред нацистима сакрива у тајним просторијама фирме њеног оца где је он био партнер и директор у Амстердаму. Током двадесет шест месеци скривања водила је дневник, све док их, 1944. године, није открио Гестапо и отпремио у концентрациони логор Берген Белсен, где су страдали сви из породице осим њеног оца. Анин дневник je истинита, потресна прича тринаестогодишње девојчице о времену проведеном у непрекидном страховању и потпуној изолацији. Дневник Ане Франк налази се међу тридесет пет документарних дела уврштених у регистар УНЕСКА „Сећање света”, а једна је од десет најчитанијих књига на свету.

…Kažete li im: „Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao, što je želeo ovcu. Kad čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji“, oni će slegnuti ramenima i smatraće vas detetom! Međutim, ukoliko im saopštite: „Planeta s koje je došao mali princ jeste asteroid B612“, biće zadovoljni i neće vam više dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima.
U svom kratkom letu od asteroida B612 do čudne i njemu strane planete Zemlje mali princ otkriva nekoliko drugih planeta i njihovih stanovnika. Svi su oni uobraženi i samoživi i bez ikakve ljubavi ili razumevanja obavljaju poslove koji malom princu izgledaju kao da su potpuno besmisleni i beskorisni. Iz duhovne pustinje takvih svetova mali princ se spušta na Zemlju, gde naizgled slučajno pada u stvarnu pustinju — Saharu. Na toj Zemlji bez ljudi on malo-pomalo spoznaje da su rad, prijateljstvo i ljubav vrednosti bez kojih čovek ne može da živi.

чита Ивана Марковић
Mp3, Трајање 1 сат и 47 минута
Мали принц је књига за мале и велике… Написана попут бајке, она открива утопијски свет кроз причу о дечаку доспелом са удаљене и сићушне планете и његовом трагању за оданошћу и љубави. Ово је књига и о стварном свету, о човеку, његовим заблудама и греховима, о невиности у откривању најдубљих и најдрагоценијих вредности постојања, која својом сугестивношћу и поетском топлином деценијама осваја генерације младих и одраслих читалаца.

Два момка, Станко и Лазар, били су најбољи другови. Млади, успешни, цењени, из поштованих породица. И све је било лепо док се нису заљубили у исту девојку, а са том љубављу, дошло је до прекида њиховог пријатељства. Док једноме не смркне, другом не сване. Тако је њихову свађу искористио Турчин Крушка, старешина села, како би завадио цело село. Уз Маринкову помоћ оптужио је Станка да је украо Лазаревом оцу новац. Станко је повређен и одлази у хајдуке.

Najmlađi brat je sačuvao očevu zlatnu jabuku i krenuo da traži devojku-paunicu po svetu. Izvor: Srpske narodne pripovijetke. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić u Beču 1853. g.

Кочићево дело настало је према истинитом догађају, али и стварном човеку Давиду Штрбцу (како се назива и главни лик у делу), који је живео у Кочићевом родном крају. Тај човек је одиста био тако особит какав је представљен и у делу. Једном приликом, тужио је јазавца који му је појео кукурузе на њиви, правећи се да није баш бистар како би га уопште пустили на суд, а онда и пресудили у његову корист. Како се спомиње и у драми, стварни Давид такође је поседовао земљу коју је звао „Ни Давидова, ни царска, ни спахијска“, баш како је у драми наведено. Тај назив само је део сатире која кроз хумор исмејава и осуђује тадашњу (Аустроугарску) власт која је тада владала Качићевим крајем и целом државом.

vkova slava • Zona Zamfirova • Pop Ćira i pop Spira • Limunacija na selu • Vukadin • Kir Geras
„Ono boemsko i istinsko ljudsko u Stevanu Sremcu instinktivno su ga vodili da u malograđanskom svetu voli ono što je životnije (Ivkovi kardaši, Mane iz Zone Zamfirove i drugi) ili se srdačno smeje ljudskim nastranostima, smešnim ambicijama i postupcima (Vukadin). Sremac, u tom svetu i životu, voli pre svega i najviše ono što pobuđuje na smeh, spontan, bučan, razdragan.“ Dimitrije Vučenov
Više od jednog veka romani i duže pripovetke Stevana Sremca zasmejavaju i razgaljuju čitaoce svojim likovima Ivka jorgandžije i njegovih pajtaša, Maneta i Zone Zamfirove, Vukadina, kir Gerasa, pop Ćire i pop Spire, Jule i Melanije, svih onih nezaboravnih karaktera kojima je ovaj pisac u svojim delima oživeo palanački mentalitet i smešne osobine svog naroda. Budući prevashodno humorista, Sremac se odvaja od dotadašnjih realista koji su pisali pripovetke iz seoskog života i daje široku sliku društva, pri čemu je do danas ostao jedinstven srpski pisac koji se uspešno oprobao u tri različita narečja srpskog jezika, obogatio njegovu leksiku i dočarao kako partijarhalnu i tradicionalnu tako i onu građansku Srbiju svoga doba.
Nekoliko Sremčevih pripovedaka, kao i romane Ivkova slava i Zona Zamfirova, karakteriše uspelo korišćenje dijalekatskih i lokalnih osobina niškog govora. U romanu Pop Ćira i pop Spira, najpopularnijem njegovom romanu o svađi i tuči dvojice popova Bačvana, takođe uspešno iskoristiće provincijalizme, varvarizme i kolikvijalni govor banatskih i bačkih žitelja da prikaže društvene prilike u Vojvodini onog vremena. Najzad, Beograd, šumadijsku palanku i govor koji je preovlađivao u građanskim sredinama u Srbiji s kraja XIX veka ovaj klasik srpske književnosti ovekovečio je u romanima i dužim pripovetkama Vukadin, Kir Geras, Buri i Englezi, Čiča Jordan i još nekima.
I pored svojih neprolaznih likova, glavni junak Sremčevih dela je atmosfera smeha. Smešne situacije, anegdote i zbivanja izašli su iz njegovih romana i zauzeli mesto u narodnom predanju i prepričavanju kao događaji koji su se stvarno odigrali. Zato su uvek bili pogodni za pozornicu, pa je još sam pisac dramatizovao svoj roman Ivkova slava, a do danas se brojne dramatizacije njegovih dela igraju u pozorištima i prenose na film i televiziju.

„Поп Ћира и поп Спира“ је роман Стевана Сремца и уједно његово најпопуларније дело. Тематски је везан за војвођанску средину (пишчев родни крај), једну од три средине које је Сремац приказивао у својим књижевним делима. Сремчев шаљиви спев (који је аутор оставио у рукопису) „Бал у Елемиру“ својеврсна је најава романа о двојици попова. Прва, краћа верзија романа (само делимично сачувана) објављена је 1894. године, у листу „Будућност“, а друга, дефинитивна верзија 1898, најпре у наставцима у часопису „Бранково коло“, а потом и као засебна књига. У основи „Попа Ћире и попа Спире“ је анегдота о свађи и тучи двојице попова, коју је писцу испричао његов ујак Јован Ђорђевић. (Ова анегдота је пореклом из Бачке, и има више верзија.)