Pola veka sa Borhesom

„Ja sam, takođe, mogao da napišem Kafkin Zamak, jedino što bi kod mene imao samo jednu stranicu.“

Borhesov stil je sveden i precizan, jasan i tačan, počiva na blistavoj, skeptičnoj inteligenciji koja se poigrava sa svim – filozofijom, teologijom, geografijom, istorijom i naročito književnošću – da bi izgradila svet intelektualnih pojmova i utvara, odvojen od materijalnih apetita, strasti i ljudskih animalnih nagona.

Borhesov stil je pametan i čist, matematički sveden, sa smelim pridevima i jedinstvenim idejama; stil u kojem niti šta nedostaje niti šta pretiče, gde na svakom koraku ovlaš dotičemo uznemirujuću tajnu – savršenstvo.

Borhesova revolucija je jednočlana; nju samo on predstavlja;

Borhes je bio neiscrpna tema naših rasprava. Za mene je bio, čisto hemijski, sve ono što me je Sartr naučio da mrzim: umetnik koji se povukao iz svog sveta i stvarnosti u jednu intelektualnu vaseljenu učenosti i mašte; pisac pun prezira prema politici, istoriji, pa čak i stvarnosti, koji je bez ikakvog stida ispoljavao svoju skepsu i vragolasto nipodaštavanje svega što nije bilo književnost; intelektualac koji ne samo da je sebi dopuštao da bude otvoreno ironičan prema dogmama i utopijama levice nego da čak ode u jeretičku krajnost i da se učlani u Konzervativnu partiju, s drskim argumentom da se gospoda najradije drže propalih zamisli.

U suštini, vrlo dobro zna da je genije, mada, za skeptika poput njega, tako nešto nema nikakvog značaja.

vaka od Borhesovih priča umetnički je dragulj, a neke od njih – kao Tlen, Ukbar, Orbis Tertius, Kružne ruševine, Teolozi, Alef – prava su remek-dela svog roda

Hose Marija Eguren.

Gibonovu Istoriju propasti i pada Rimskog carstva.

u govoru održanom avgusta 1946, o pojavi autoritarnosti: „Diktature podstiču tlačenje, diktature podstiču servilnost, diktature podstiču svirepost; a najgore je to što podstiču idiotizam.“