Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba

Веровали у постојање лапота или не, остаје чињеница да се у неким селима као што је Велики Извор код Зајечара и дан-данас за неког ко је стар и неспособан каже да је „готов за мотку“

Први српски телевизор, назван „Тесла 59 ТВ“, имао је екран дијагонале 43 центиметра, и био тежак целих 20 килограма. Имао је 12 канала, а слика је постојала само на једном. Укључивао се у струју преко уређаја званог „стабилизатор“. Направљен је у фабрици Никола Тесла у Београду, а онда је политичком одлуком, производња пребачена у Ниш.

Најпродаванији апарат Електронске индустрије из овог града био је „амбасадор“, а ТВ пријемници прављени су и у Загребу (РИЗ – Радио-индустрија Загреб), Крању (Искра), и Бањалуци (Чајавец). Кад је почела производња колор телевизора, у прави план је избило Горење из Словеније.

Београђани су у капитализам ушли затворених очију – због дима са роштиља!

По изласку са робије он плете завере за повратак Обреновића и кад је Милош, и његовом заслугом, 1858. године изгласан за кнеза, Стевчина верност награђена је именовањем за кнежевог заступника док остарели књаз не допутује из прогонства. Тих неколико месеци почетком 1859. године Стевча Михајловић владао је Србијом.

Као премијер учествовао је 1878. на Берлинском конгресу, истина – као представник мале земље, без права гласа. У Берлину је Србија добила нове, шире границе и независност, а Стевча се по повратку у Београд пензионисао.

Стевча Михајловић као угледни чиновник и поуздани обреновићевац, постављен је за једног од тутора малолетном кнезу Милану.

Добрњац се истакао јунаштвом у боју на Иванковцу 1805. године, а затим следе војнички успеси у заузимању Параћина, Ражња и Алексинца… Овај низ крунисан је блиставом победом код Делиграда, после које се Добрњац сврстао међу најугледније старешине у Србији.

Карађорђе је, на пример, команду снагама које су надирале према Нишу поверио Милоју Петровићу. Али кад је Стеван Синђелић током битке на Чегру затражио помоћ, Петровић је онемогућио Добрњца да се позиву одазове – јер није хтео да Синђелић и Добрњац, иначе кумови, први заузму Ниш, пошто би тиме стекли право да га први и опљачкају, а у питању је било велико богатство. Срби су изгинули, а сведочанство овог догађаја је Ћеле-кула…

Осликао је фрескама неке цркве, међу њима и Карађорђеву задужбину у Тополи. У исто време, учествовао је у Првом српском устанку, у свим борбама са Турцима на Дрини и око Дрине, на Мишару и на Церу, а приликом одбране Лознице 1813. због недостатка мастила својом крвљу је написао писмо устаничким вођама у којем је тражио помоћ.

Миленку Стојковићу је запало да убије четворицу београдских дахија, одбеглих на дунавско острво Ада Кале: Кучук Алију, Мулу Јусуфа, Фочић Мехмед-агу и Аганлију.