Izgleda kao da je Vudi Alen ovu knjigu napisao da bi prikazao svoju verziju priče o optužbama da je seksualno zlostavljao svoju usvojenu kćer. Dve nezavisne komisije su ga oslobodile odgovornosti početkom devedesetih, ali su optužbe obnovljene pojavom #metoo pokreta. Alen je jedna od žrtava "cancel" kulture, za koju nije potrebna presuda, već samo mišljenje javnog mnjenja. Ceo slučaj ostavlja otužan ukus - stičem utisak da tu niko nije baš potpuno čist ako ne sa zakonske a ono sa moralne tačke gledišta. Ona polovina knjige koja se bavi Alenovom karijerom je napisana znatno relaksiranije, možda čak i previše relaksirano. Iz nje proizlazi da Vudi nije mario ni za kritike, ni za nagrade, ni za publiku, već je uživao u samom procesu snimanja filmova. Čim bi završio neki film, prestao bi da se interesuje za njegovu dalju sudbinu. Sam sebe prilično nipodaštava (eh kad bih znao da režiram, ograničene su mi glumačke sposobnosti - recimo, mogu da glumim intelektualca jer nisam intelektualac...itd, itd). Jedino do čega mu je stalo je pisanje scenarija, jedino je na to ponosan.
Čitati ili ne? Čita se brzo, iako je, za mene neočekivano, manje duhovita od autobiografije Eltona Džona, na primer. Ljubitelji filma će naći Vudijeve komentare o kolegama komičarima, scenaristima, režiserima i glumcima, a naročito glumicama. Ljubitelji tabloidne štampe će takođe imati razloga za čitanje ove knjige zbog već pomenute afere. Ja lično nisam ljubitelj ovakvih knjiga sa agendom, ali, bar nije bilo dosadno.
Mučim se sa čitanjem, duhovito i zanimljivo ali preopširno
Није лоше духовито. У стилу Вудија. Мада сам стекао утисак да је ову књигу написао да би изнео своју страну у вези са оптужбама.