Apropo ničega: Autobiografija

Na kraju nisam uspeo da smislim nikakav logičan razlog i konačno sam zaključio da su ljudi jednostavno rođeni da se opiru smrti. Krv nadjačava mozak.

Sebe pre svega smatram piscem i to je prava sreća jer pisac nikad ne zavisi od toga hoće li ga neko angažovati već stvara sopstveno delo i sam bira radno vreme.

Ne osvrći se, govorio mi je Sačel Pejdž, nešto će već iskrsnuti. Poslušao sam savet tog velikog čoveka

Egoizam je tako podmukao kradljivac vremena

Dakle, pišem ja tako a služavka kaže, „sad je neko pucao na predsednika Kenedija. Misle da je mrtav.“

Luiza i ja smo zajedno bili osam godina pre nego što smo se venčali. Za to vreme, živeli smo i zajedno i odvojeno, uglavnom zajedno. U tih osam godina vožnje rolerkosterom, ona je bila neverna, držala je dijete, ležala po bolnicama, pušila travu, bila na lekovima – u rekreativne i medicinske svrhe, manična, krajnje omalovažavala samu sebe (pogledajte komad Artura Milera Posle pada), posle čega bi odmah usledio uragan euforije kategorije pet, pokušavala je da glumi, da peva, da ostane živa, da mi bude devojka, bila je sjajno društvo dok je bila u pozitivnoj fazi (koja sve kraće trajala), lažljiva, simpatična, pomagala mi i podsticala moj rad, izluđivala me, bila neodoljiva, tužna, izuzetno pronicljiva, uvek duhovita.

Zaista smo se razišli i Luiza i ja smo započeli ljubavnu vezu. Tačno se sećam gde smo bili kad sam po prvi put shvatio šta je ljubav, kakve osećaje budi i tada sam konačno razumeo o čemu pričaju pesnici, liričari.

Bila je veoma lepa i simpatična i uopšte nisam shvatio koliko me je oduševila sve dok se nisam probudio usred noći s neodoljivom željom da se oženim s njom i živim na Mesecu.

Kad je umro, zamolili su me za komentar i ja sam rekao sledeće: „On je bio jedan od retkih ljudi u mom životu koji su ispunili sva očekivanja.“

Nikad ne znate zašto se publika ne smeje nečemu što bi po vama trebalo da im se svidi. To nije egzaktna nauka.