Apropo ničega: Autobiografija

Na kraju nisam uspeo da smislim nikakav logičan razlog i konačno sam zaključio da su ljudi jednostavno rođeni da se opiru smrti. Krv nadjačava mozak.

Sebe pre svega smatram piscem i to je prava sreća jer pisac nikad ne zavisi od toga hoće li ga neko angažovati već stvara sopstveno delo i sam bira radno vreme.

Ne osvrći se, govorio mi je Sačel Pejdž, nešto će već iskrsnuti. Poslušao sam savet tog velikog čoveka

Egoizam je tako podmukao kradljivac vremena

Ovde bi trebalo da nakratko prekinem priču i kažem nešto o tome kako biram glumce.

Posle dugogodišnjeg rada na filmovima, po mom mišljenju problem je uvek u scenariju. Mnogo je teže pisati nego režirati – osrednji režiser može da napravi dobar film od kvalitetnog scenarija ali od šugavog scenarija ni vrhunski režiser ne može da napravi dobar film.

Ono što snimanje filma čini zabavnim jeste sâm kreativni čin. Priznanja vam ne znače ništa. Čak i uz najveće pohvale, opet ćete dobiti artritis i herpes.

Okolnosti su bile takve da sam imao Rolinsov podsticaj, Kenbijevu podršku u štampi i finansije koje mi je obezbeđivao Artur Krim kao direktor studija. Zahvaljujući tome imao sam sve šanse da postignem nešto u filmskoj industriji. Narode, mogu samo da kažem da sam radio najbolje što sam mogao. Ako filmovi nisu ispali bolji, kriv sam samo ja. Imao sam potpunu slobodu da radim na kojem god sam projektu hteo (u okviru odobrenog budžeta) i potpunu kontrolu nad umetničkim izrazom. Moj producent Bobi Grinhat je prokomentarisao, „kao da se finansiramo od donacija.“

Smene godišnjih doba vredele su cene koju sam platio za gajbu.

U svakom slučaju, kad smo se vratili u Njujork, dao sam joj ključeve od penthausa tako da smo se mi – dva kretena, kako je imala običaj da kaže za nas – našli među uglednom gospodom daleko iznad Central parka, u stanu gde je iz dnevne sobe pucao pogled na ceo grad od Svetskog trgovinskog centra do mosta Džordž Vašington.