Vaskrsenje

Politika je dekadencija rata, rat u kojem uvek pobeđuju kukavice i licemeri jer se vodi po njihovim pravilima. U tome je problem. Zato naš narod uvek „dobija u ratu, a gubi u miru“.

Politika je dekadencija rata, rat u kojem uvek pobeđuju kukavice i licemeri jer se vodi po njihovim pravilima. U tome je problem. Zato naš narod uvek „dobija u ratu, a gubi u miru“. Zato što ga vodi gomila nesposobnih i korumpiranih kukavica, baš kao što je onaj jad od Gradonačelnika. Zato ih sve treba stegnuti gvozdenom šakom koja će ih na kraju samleti…

Pomislih kako u životu nisu tako retke situacije kad je pravo u sukobu sa biološkim činjenicama, ali da je pravi specifikum situacija u kojoj je biološko postojanje „nezakonito“ i nešto što treba „opravdati“. Pomislih kako ovo ide u prilog anarhističkim teoretičarima druge polovine devetnaestog veka koji su tvrdili da su pravo i teologija u suštini ista stvar – kad ono što ne postoji uzmeš za aksiom i kriterijum realnosti, normalno je da dođeš u situaciju da opravdavaš i čak dokazuješ postojanje onoga što je biološka ili fizička činjenica po sebi.

– Zlo čine ljudi, dobri moj Lazare… Ali ako u svakome samo tražiš zločinca, velike su šanse da ćeš ga na kraju i naći.

Ljudi su kukavice, plašljivci. Svaki od njih je svestan toga, ali to nikada sebi neće priznati. Ali svestan je, i zato prezire sebe, a mrzi svakoga drugoga ko bi mogao razotkriti njegov kukavičluk. Otuda sujeta, Imrane, to je njen izvor, otuda što su ljudi zle kukavice! A najgore biva kada se kukavice udruže, i to po tom osnovu prikrivanja svoga kukavičluka, tada nastaje pravo zlo u istoriji. To ti je, brate moj, nacionalizam.

Otpio sam gutljaj. Volim dobar viski. To piće je poput čoveka kakav sam oduvek želeo da budem. Konkretno i direktno. Kompleksno, ne i rasplinuto.

Otpio sam gutljaj. Volim dobar viski. To piće je poput čoveka kakav sam oduvek želeo da budem. Konkretno i direktno.

Izgubljeno vreme je oduvek bio moj omiljeni demon. Sećam se kako me je rano pogodila misao, imao sam možda desetak godina, da čovek trećinu svog ionako kratkog života provede u nesvesti, u snu. Ako tome pridodamo i onih prvih nekoliko godina života kojih u našem sećanju po pravilu nema, kao da i nismo bili živi, a ponekad i nekoliko poslednjih – nemalo ljudi i njih provede u nesvesti, trećina života polagano klizi ka polovini. Nije li to besmisleno?

živ čovek, ma koliko slabašan bio, može ipak da se bori za sebe, za svoju istinu, za pravdu. Mrtvi to ne mogu. Za njihovu istinu moraju drugi da se izbore, pravdu za njih moraju živi da traže. Jedino gore od zločina nad živim čovekom je zločin nad mrtvim jer ne postoji ništa nevinije od mrtvaca… „Smrt oslobađa od greha“, kaže apostol Pavle. Zato je zločin nad mrtvacem najgori…

Niko se ne ubija zato što mrzi život kao takav već zato što ne može da podnese pakao u koji se život među ovakvim ljudima pretvori. A oni koji su za taj pakao zaslužni najglasniji su kada treba osuditi „smrtni greh“ –