Tajne religije

Markionova poruka je bila nedvosmislena: iz bogoljublja čovek treba da živi asketski, da mrcvari telo. Ne treba da stupa u brak, ni da se razmnožava da ne bi održavao u životu tvorevinu zlog Boga, nego da se uzdržava od alkohola i mesa i umereno se hrani biljkama i ribom.

Stvaranje sveta možda su započeli bogovi – to je pitanje vere – ali religije počinju s ljudima koji su ih u pravom smislu te reči uneli u narod, i to je istorijska činjenica.

U ŠTA VERUJEMO KAD VERUJEMO?

Na čelu Crkve stajao je on sam, Mani. Posle njegove smrti predvodnik Crkve bio je neka vrsta pape, zvani arhegos.188 Podela vernika unutar manihejske Crkve služiće kao uzor srednjovekovnim jereticima. Postojala je grupa izabranih (electi) – nazvanih i savršeni – koju su okruživali obični vernici (auditores) ili katihumeni.189 Elekti su obrazovali neku vrstu klera s arhegosom na čelu, kome je bilo podređeno dvanaest apostola ili učitelja (magistri). Sledila su 72 episkopa (predstojatelja zajednice) i 360 prezvitera ili najstarijih.

Sa aleksandrijskim gnosticima, sa Simonom Magom, Valentinom, Vasilijem i Markionom, Mani se slagao u tome da je svet tako bezdano zao i neizrecivo loš zato što ga nije stvorio dobar bog, nego zao, u najboljem slučaju nesposoban demijurg ili niži bog tvorac.

Smatralo se da je zatvaranjem Platonove Akademije 529. konačno poražena i grčka filozofija. Ali ona je nastavila da živi u hrišćanskim teološkim krugovima i dugo je služila u obrazovanju hrišćanskih teologa.

Za njega je postojao Bog koga je najavio Isus, blagorodan, milostiv i dobar, kome se ništa nije moglo prigovoriti. Taj Bog nema ništa s Postanjem. Nasuprot njemu stoji starozavetni Bog koji je stvorio svet i ljude i koji je doduše pravičan, ali i osvetoljubiv i zao. On je ljudima nametnuo za njih neodrživ Zakon, čije nepoštovanje neminovno vodi u greh, a posledica su stroge kazne. Dobri Bog je onda poslao svog sina, a pre toga mu je rekao da uzme prividno telo tako da ga zli Bog ne prepozna i da među ljudima širi njegovu poruku o spasenju. Prividno Isusovo telo zaista je razapeto na krst, ali ne sam Isus, božji sin, nego lik u koga se prerušio.

Iz tog čina stvaranja, po valentinovskoj zamisli, nastaju tri vrste ljudi:

1. pneumatici (duhovni ljudi), koji će biti spaseni i vratiće se u pleromu;

2. psihici (duševni ljudi), koji su dobili nešto od duše demijurga i time stekli mogućnost spasenja, ali i prokletstva, i

3. hilici (materijalni ljudi), koji će propasti sa svetom.

Valentinov sistem je bio vrlo izdiferenciran. U pleromi je Praotac putem misli (ennoia) prvo začeo Osmostvo. U to su spadali Duh i Istina, Princip svega i Ćutnja, Reč i Život, kao i Čovek i Zajednica. Iz Osmostva eona nastalo je Desetostvo i najzad Dvanaestostvo. Poslednji eon Dvanaestostva – a time i najudaljeniji od Praoca – bila je Mudrost (sophia).

O Praocu je samo Duh znao ponešto, samo je on mogao da pojmi njegovu veličinu i lik. Sofija je bila obuzeta žarkom željom da upozna Oca i da se oslobodi mučnog neznanja.