Priča završava s nama

To je teško pitanje. Spustim bradu na prekrižene ruke i opet se zagledam u ulicu. „Ne znam”, kažem, slegnuvši ramenima. „Kao njegova kći, voljela sam ga. Ali kao ljudsko biće, mrzila sam ga.”

Osjećam da me neko vrijeme gleda, a zatim kaže: „Sviđa mi se to. Ta tvoja iskrenost.”

Njemu se sviđa moja iskrenost. Mislim da sam se zacrvenjela.

Nikad u životu nisam vidjela tako tamne oči poput njegovih.

stvarno me pogleda. Gleda me u oči i samo zuri, intenzivno, kao da mi sve moje tajne pišu na licu.

Sladak je uvreda.
Ovaj tip je predivan.

Počinje žustro kopati po džepovima dok ne pronađe ono što traži i – sigurna sam, trudeći se osloboditi još nakupljene agresije – zapali joint.

Kad to kažeš zvučiš arogantno.”

ako to nekom priznam naglas, zvučim arogantno.”

On stavlja ruke iza glave i gleda me ravno u oči. „Ja bih se jebao s tobom.”
Ja razjapim usta. A zatim ih naglo zatvorim.
Mislim da sam ostala bez riječi.
On me gleda nevinim pogledom. „Pitala si me za najsvježiju misao i ja sam ti je rekao. Prelijepa si. A ja sam muško. Kad ne bi imala ništa protiv jednonoćnih avantura, odveo bih te dolje u svoju sobu i poše

Zuri u nebo i čeka da odgovorim. Pogledom pratim crtu njegove brade, krivulju obraza, obris usana. Obrve su mu skupljene jer je udubljen u razmišljanje. Ne znam zašto, ali čini mi se da njemu sada treba razgovor. Razmišljam o njegovu pitanju i pokušavam smisliti iskreni odgovor. Kad ga smislim, skrenem pogled s njega opet na nebo.
„Moj otac je bio nasilan. Ne prema meni – prema mojoj majci. Tako bi se razbjesnio kad bi se svađali da bi je ponekad udario. Kad bi se to dogodilo, sljedećih tjedan ili dva bi joj se pokušavao iskupiti.

Najdraži su mi oni razgovori kod kojih nema pravih odgovora.