Nova osećanja

„Ja sam se samo zbog tebe i upustio u taj projekat. Zato što nisam mogao da mislim ni na šta drugo osim na tebe, još otkad si me prvi put poljubila.“

Čega se bojiš?“

Da ću biti povređena.

Da ti neću biti dovoljna.

Da ću ti naneti bol.

Da ću te izgubiti.

„Volim te“, provalilo je iz mene.

Još sam bila u jednoj mokroj čizmi, mirisala sam na šnicle, nos mi je curio, ali bilo mi je potpuno svejedno.

„Šta?“, jedva je progovorio Ajzak.

„Znam da sada nije najbolji trenutak da ti to kažem. Ne izgledam dobro, a u ovom hodniku nije baš ni posebno romantično… čak ni za moje pojmove. Ali“, bespomoćno sam slegla ramenima. „Volim te, Ajzače. I to čak prilično jako.“

Tada me je poljubio.

Kada su nam se jezici sreli, nekako sam očajnički zacvilela. Toliko mi je nedostajao. Zario je ruku u moju kosu i toliko me je čvrsto privio uz sebe da sam jedva disala. Ali i disanje je bilo kao moje čizme, ili nos koji curi, nešto sporedno, sve dok ne prestaje s tim

Njegov stisak na mojim leđima postao je čvršći. „Nema nikoga ko bi za mene bio ili jeste bolji i koga hoću više od tebe, Sojer. Nema nikoga.“

Iz sopstvenog iskustva znala sam koliko ume da bude neprijatno ako ljudi ne primete da su postali suviše lični i hoće da znaju stvari koje ih se uopšte ne tiču.

Gledala me je kao da je ono što imam da kažem važno. Ako čovek svakoga dana oseća da ga drugi smatraju manje vrednim, nekako počne u to i da veruje.

Teško je kad od drugih ljudi imaš očekivanja, a istovremeno ne možeš da ispuniš njihova.

Nisam to htela da čujem. Ali ne može svaka priča da se završi onako kako bismo mi voleli. Niko to ne zna bolje od mene.

Ajzak me je držao, a ja sam u jednom trenutku primetila kako mi postaje toplo i kako mi se telo polako opušta. Bol je još bio tu, ali iznenada je postao podnošljiv i nije više pretio da me razbije iznutra.

„Mi nismo ono što drugi o nama govore, Sojer. Nemoj da dopustiš da te ubede u to.“