Grad tajni

Исто та­ко не мо­гу да бу­дем са же­ном ко­ја ми­ри­ше на не­ког дру­гог. Еј, са же­ном, ка­ко ти умеш да ка­жеш! То је жи­во­тињ­ски, од­врат­ни, по­се­сив­ни ин­стинкт ко­ји се зо­ве љу­бав. Та­кав сам.

– Знам, али од то­га се не жи­ви.

– Тач­но, лут­ко. Од то­га се уми­ре.

Ни­је нам Бог уза­луд дао два ува а јед­на уста, мно­го је те­же чу­ти не­го ре­ћи.

По­треб­но је та­ко ма­ло кад чо­век зна шта не­ће, и то­ли­ко мно­го ка­да не зна шта хо­ће.

То је би­ла она је­зи­ва ле­по­та из ко­је је не­што мо­ра­ло да се из­ро­ди, фа­тал­но, чак стра­шно. Али је мо­ра­ло. Ви­де­ло се по очи­ма.

Марк Твен: „Ни­ка­да ни­сам до­зво­лио да шко­ло­ва­ње ути­че на мо­је обра­зо­ва­ње!“

У Бе­о­гра­ду сам чуо из­ре­ку да „не­ки љу­ди ста­ре као зла­то, а не­ки као ци­пе­ле“, али код мно­гих Аме­ри­ка­на­ца то ни­је слу­чај јер се, по­себ­но у озбиљ­ним го­ди­на­ма, по­на­ша­ју као да ће све што су сти­ца­ли од­не­ти та­мо где им је Бог од­ре­дио ко­нач­ну де­сти­на­ци­ју. Не до­зво­ља­ва­ју се­би да оста­ре као ци­пе­ле, али се и не тру­де да се при­бли­же му­дро­сти ко­ју но­се ма­кар не­ки љу­ди, ко­ји „у вла­сни­штву“ већ има­ју мно­го го­ди­на, гле­да­ју­ћи на жи­вот бар ма­ло из­ван окви­ра би­зни­са и сти­ца­ња. Је­дан ис­ку­сан еко­но­ми­ста ми је нај­сли­ко­ви­ти­је об­ја­снио њи­хов на­чин по­и­ма­ња све­та кроз та­мо­шњи ли­бе­рал­ни ка­пи­та­ли­зам: „То је ком­би­на­ци­ја стра­ха и по­хле­пе.“ Тач­ка. Де­фи­ни­тив­но сам и ја та­ко гле­дао на нај­грам­зи­ви­ји део пла­не­те. Њи­ма ни­ко ни­је ја­вио да, ка­ко не­ко ре­че, целог жи­вота ра­де за јед­но оде­ло.

Чо­век се­ди и пла­ни­ра, а Бог гле­да и сме­је се.

До­бри љу­ди су увек уса­мље­ни, те­шко се удру­жу­ју. То је ста­ро пра­ви­ло. Они се увек пре­и­спи­ту­ју, тра­же по­твр­ду да су на до­бром пу­ту, а зло та­кву по­др­шку не тра­жи, оно са­мо на­пре­ду­је.

Чо­ве­чан­ство је ин­фан­тил­но. Би­зар­но де­ти­ња­сто. Му­дра­ци тра­же ка­мен му­дро­сти, а моћ­ни­ци њи­ме га­ђа­ју јед­ни дру­ге у гла­ву. За­пре­па­сти­ће­те се тра­же­ћи му­дрост: увек је не­ко све­де на ни­во ба­нал­но­сти.

и­гур­но зна­те – при­чао је да­ље – да је Ју­го­сла­ви­ја би­ла при­вре­ме­на тво­ре­ви­на и да са­да, отва­ра­њем мно­гих ар­хи­ва у све­ту, али чак и уз обич­на но­ви­нар­ска се­ћа­ња, та те­за по­ста­је кри­стал­но ја­сна. По­сле про­ме­не ста­ња ства­ри у Пр­вом свет­ском ра­ту и пре­кра­ја­ња кар­те Евро­пе, би­ло је упут­но стр­па­ти све ју­го­сло­вен­ске на­ро­де у јед­ну ку­ћу, док се окол­но­сти не про­ме­не. Ка­да су се про­ме­ни­ле, би­ло је по­треб­но вра­ти­ти их та­мо где је За­пад ми­слио да при­па­да­ју. Углав­ном ниг­де, ра­за­су­те по обо­ди­ма Евро­пе.