У Београду сам чуо изреку да „неки људи старе као злато, а неки као ципеле“, али код многих Американаца то није случај јер се, посебно у озбиљним годинама, понашају као да ће све што су стицали однети тамо где им је Бог одредио коначну дестинацију. Не дозвољавају себи да остаре као ципеле, али се и не труде да се приближе мудрости коју носе макар неки људи, који „у власништву“ већ имају много година, гледајући на живот бар мало изван оквира бизниса и стицања. Један искусан економиста ми је најсликовитије објаснио њихов начин поимања света кроз тамошњи либерални капитализам: „То је комбинација страха и похлепе.“ Тачка. Дефинитивно сам и ја тако гледао на најграмзивији део планете. Њима нико није јавио да, како неко рече, целог живота раде за једно одело.