Grad tajni

Исто та­ко не мо­гу да бу­дем са же­ном ко­ја ми­ри­ше на не­ког дру­гог. Еј, са же­ном, ка­ко ти умеш да ка­жеш! То је жи­во­тињ­ски, од­врат­ни, по­се­сив­ни ин­стинкт ко­ји се зо­ве љу­бав. Та­кав сам.

– Знам, али од то­га се не жи­ви.

– Тач­но, лут­ко. Од то­га се уми­ре.

Ни­је нам Бог уза­луд дао два ува а јед­на уста, мно­го је те­же чу­ти не­го ре­ћи.

По­треб­но је та­ко ма­ло кад чо­век зна шта не­ће, и то­ли­ко мно­го ка­да не зна шта хо­ће.

То је би­ла она је­зи­ва ле­по­та из ко­је је не­што мо­ра­ло да се из­ро­ди, фа­тал­но, чак стра­шно. Али је мо­ра­ло. Ви­де­ло се по очи­ма.

Марк Твен: „Ни­ка­да ни­сам до­зво­лио да шко­ло­ва­ње ути­че на мо­је обра­зо­ва­ње!“

У Бе­о­гра­ду сам чуо из­ре­ку да „не­ки љу­ди ста­ре као зла­то, а не­ки као ци­пе­ле“, али код мно­гих Аме­ри­ка­на­ца то ни­је слу­чај јер се, по­себ­но у озбиљ­ним го­ди­на­ма, по­на­ша­ју као да ће све што су сти­ца­ли од­не­ти та­мо где им је Бог од­ре­дио ко­нач­ну де­сти­на­ци­ју. Не до­зво­ља­ва­ју се­би да оста­ре као ци­пе­ле, али се и не тру­де да се при­бли­же му­дро­сти ко­ју но­се ма­кар не­ки љу­ди, ко­ји „у вла­сни­штву“ већ има­ју мно­го го­ди­на, гле­да­ју­ћи на жи­вот бар ма­ло из­ван окви­ра би­зни­са и сти­ца­ња. Је­дан ис­ку­сан еко­но­ми­ста ми је нај­сли­ко­ви­ти­је об­ја­снио њи­хов на­чин по­и­ма­ња све­та кроз та­мо­шњи ли­бе­рал­ни ка­пи­та­ли­зам: „То је ком­би­на­ци­ја стра­ха и по­хле­пе.“ Тач­ка. Де­фи­ни­тив­но сам и ја та­ко гле­дао на нај­грам­зи­ви­ји део пла­не­те. Њи­ма ни­ко ни­је ја­вио да, ка­ко не­ко ре­че, целог жи­вота ра­де за јед­но оде­ло.

Чо­век се­ди и пла­ни­ра, а Бог гле­да и сме­је се.

Ка­да за­пад­ња­ци не­ма­ју оно­ли­ко ко­ли­ко ми­сле да им тре­ба они на­пра­ве рат, по мо­гућ­но­сти што да­ље од ку­ће, а ка­да ми не­ма­мо, окре­не­мо се ло­по­влу­ку, по мо­гућ­но­сти што бли­же ку­ћи.

При­зна­јем да се је­дан део мог жи­во­та го­то­во по пра­ви­лу од­ви­јао та­ко што бих се пр­во ја упе­тљао у гу­жву, а он­да би се гу­жва упе­тља­ла у ме­не.

Жи­вот је пе­ри­од у ко­јем је чо­ве­ку да­то вре­ме да са­вла­да не­ке лек­ци­је, а не да оча­ја­ва због то­га што је осе­ћао јак бол док их је учио.