Nešto divno

Istina je da duboko u sebi znam da u nekom trenutku zaista i hoću. Probudiću se i ponovo ću biti srećna, probudiću se i neću biti ovoliko povređena, izdana i ponižena. Ali u ovom trenutku mi se put preda mnom čini mračnim, usamljenim i zlokobnim. To nije put koji sam zamišljala za sebe i nisam ni kadra ni spremna njime da krenem.

Toliko dugo sam se bavila nečim što ne postoji. Odsad od sebe tražim jedino da se posvetim sadašnjosti i da shvatim da je jedino to važno. Ovde i sada.

često i ne znamo šta imamo dok to ne izgubimo.

Kako čovek izgubi nešto tako jednostavno kao što je smeh?

Plakala sam, a svaka moja suza bila je namenjena mojoj sestri na njen čaroban i poseban dan.

Ponos, sreća i radost.

Sve to zbog nje.

Čudno je to kako, kad si stariji, stekneš novootkriveno poštovanje prema odraslima za koje si dotad verovao da postoje samo da bi ti zagorčali život dok si stasavao.

Jača sam od njih, ili bar manje osakaćena ovim svojim slomljenim

Nikad ne možemo znati kroz šta ljudi oko nas prolaze ni šta im se desilo. Nekad i najsrećniji među nama mogu biti upravo oni koji najviše pate

− Svi ovde smo malčice sjebuckano ludi; zato se toliko i volimo −

Istina je: često i ne znamo šta imamo dok to ne izgubimo. Ali ne znamo ni od čega smo satkani dok ne ostanemo bez svega onoga što smo mislili da znamo i želimo.