Sanjar

Vukovi im se lagano približavaju.

U senci suncobrana, oni su se naginjali jedni prema drugima i razgovarali. Sada ih je video drugačije. Postoje neke stvari koje oni poznaju i vole a koje se njemu tek razotkrivaju, kao obrisi kroz maglu. Na kraju krajeva, u životu ga ipak čekaju pustolovine.

Piter je odmah znao da za sve godine svog srećnog detinjstva, čak ni u najboljim od najboljih trenutaka, kao što je bilo igranje sa Obalskom bandom po letnjem mraku, nikad nije uradio ništa bolje, ništa uzbudljivije i čudnije od tog poljupca s Gvendolin u železničkom tunelu.

Letnji dani su počinjali rano i završavali se kasno. Ponekad, pošto bi se zavukao u krevet, Piter je pokušavao da se seti kako mu je dan počeo. Kao da su se događaji od istog jutra odigrali nedeljama ranije. Često bi tako i zaspao, ne uspevši da se seti početka dana.

Da li je bila tužna zato što je bila odrasla a nije nalazila da je to neka sreća? Teško je bilo reći.

Ali sada je tu bila i misterija mraka i čudnih senki, i prohlađenog peska pod tabanima, i onaj sladak osećaj kada trčiš i igraš se u ukradenom vremenu.

Jednog popodneva se zatekao u bašti kad mu je nešto sinulo: ako on samo sanja ovaj svet, onda sve na tom svetu, i sve što se u njemu dešava, zavisi samo do njega.

Kad bi živeo sam, znao bi, između ostalog, i gde su mu misli.

Šta bi mogao da uradiš s jednim delićem slagalice? Ali opet, da li bi se usudio da ga baciš?

Piter je, odrastajući, i sam nešto naučio: pošto ljudi ne mogu da vide šta se odigrava u tvojoj glavi, najbolje je, ako želiš da te razumeju, da im to lepo kažeš.