Grlio sam je kao Lejlu. Kosa joj je bila poput svetlosti dana; ko bi je video, kazao bi: „Ova devojka nosi na glavi sunce.“ Oči su joj bile jasnoplave; ko bi je video, pomislio bi: „Nebo se na zemlju spustilo!“ Na licu što je sijalo kao izjutra bašta u podnebljima Istoka, čitale su boje anadolskih bajki iz starine. Kud je stupala, maltene bi joj se pod stopalima trava zazelenela. Srce joj beše čisto, blistavo.