Smrt u Vavilonu, ljubav u Istanbulu

Kako su na vlast došli blesani koji ne razumeju da se svetom ne može vladati leđa okrenutih konkretnim naukama? Boleo me je istinski

Vriska zatvorenika dok im gvozdena čizma polako priteže stopalo ponekad se čula sve do papskih dvorana i tad se licima sveštenika širio radostan osmeh, odražavajući spokoj zbog obavljene dužnosti; jad izgladnelih gubavaca u vapajima što su dopirali izvan gradskih zidina sipao je kroz dimnjake gradskih kuća kao čađ i upadao u šerpe i lonce.

Svim mojim mukama i kašičicama kojima crpem more cilj je da ta poslednja izgovorena reč bude istina.

U knjizi nije važna prva napisana rečenica piščeva, već poslednja izgovorena rečenica čitaočeva. To je ta večna sudba knjiga i pisaca.

Ko voli sebe zarad voljenog, voljenog voli;

ko voli voljenog zarad sebe, sebe voli.

„Šamašu (Suncu) pripada zlatna boja. Sin (Mesec), on je kao srebro. Nabu (Merkur) – plav, Ištar (Venera) – bela, Nergal (Mars) – crven, Marduk (Jupiter) – ljubičast, a Ninib (Saturn) – crn.“

„Šta će biti, biće, i šta se čeka, doći će. Ko se danas rodio, dabome da će sutra umreti.“

Skupljanjem znanja steći visinu

ispade samo mašta pusta.

Ljubav je sve na svetu, a znanje

glas što ide od usta do usta.

Fuzuli

Lejlaaaa! Treba da znaš da su sve moje vatre u toj tekiji potekle od tebe i da su mi oči neprestano lile suze da bi ih ugasile. Kao što su na putu ka tebi moji brodovi od pčelinjeg voska, koje sam nakrcao tvojom ljubavlju, potonuli u dubine vatrenog mora, tako sam i ja uporno plakao i topio se… Gorela mi je nit života. Plamenovi u mojoj glavi, koji su zapalili grad, stalno su iznova razgorevali vatre, Lejlaaa!

Vi ste je našli u svom srcu i uspeli da kažete: ’Takvom vatrom sveća duha plamti / da u lampu neba neće stati.’ Nemojte se o sebe ogrešiti .