Zima u nama

„Igla raspori tkaninu da bi je povezala. Nema jednog bez drugog.“
*

Kada prestanemo da priželjkujemo leto, tada zima može da postane veličanstveno godišnje doba u kome svet poprima tananu lepotu, kada čak i trotoari svetlucaju.

Zima me je ispraznila, potpuno opustošila. U svoj toj belini, videla sam šansu da postanem potpuno nova osoba. Napola se izvinjavajući, počela sam da stvaram tu novu, drugačiju osobu: onu koja je ponekad neprijatna i ne čini uvek šta je ispravno i koja je zbog svog velikog, glupavog srca prečesto ranjena i ranjiva, ali i osobu koja zaslužuje da bude ovde jer sada ima šta da pruži.

„Mnogo razmišljam o tome“, kaže. „Igla raspori tkaninu da bi je povezala. Nema jednog bez drugog.“

„Mislim da imam ogroman kapacitet da se brzo povratim posle svake nevolje. Tvrdoglava sam“, kaže. Ujedno je postala saosećajnija i humanija. „Shvatiš da niko nije onakav kakav izgleda na prvi pogled.“ Svi imaju svoju količinu patnje, samo je kod nekih skrivenija nego kod drugih.

Ali zima je doba kada je smrt najbliža, kada imamo osećaj da bi hladnoća lako mogla da nas ugrabi i odnese uprkos našem modernom komforu. U tišini dugih večeri i dalje osećamo prisustvo onih koje smo izgubili, osećamo ga i u dubokoj tami koju donose. To je sezona duhova. Njihovi bledi obrisi ne vide se na blistavoj sunčevoj svetlosti. Zima ih ponovo izoštrava.
*

Biljke i životinje ne bore se protiv zime. Ne pretvaraju se da je nema i ne pokušavaju da i dalje žive kao što su živele leti. One se pripremaju. Prilagođavaju. Izvode neverovatne metamorfoze da bi je prebrodile. Zima je vreme povlačenja iz sveta, maksimalnog uvećanja retkih zaliha hrane za preživljavanje, surovo efikasno izvršavanje zadataka i iščezavanje sa vidika; ali upravo tada nastupa preobražaj. Zima nije okončanje životnog ciklusa već iskušenje koje vodi ka stvaraju nečeg novog.

„Ovo je oblik dobre priče“, kažem. „Ovo je početak, ovo kraj. A u sredini, vidiš, uvek je najniža tačka. Zove se nadir: trenutak u kome je sve toliko loše da jednostavno ne možeš ni da zamisliš izlaz.“

Bert je neko vreme proučava. „Znači tu smo mi“, kaže i pokazuje na samo dno krive. „Ovde.“

Više nisam sigurna o kojoj krivi pričamo, o našoj ili Harijevoj, ali pretpostavljam da su obe iste. „Da“, odgovaram, a onda pomeram olovku malo udesno. „A borba počinje ovde.“

„Znači, posle toga je sve bolje?“

„Ne sasvim. Ima uspona i padova. Ali od tog trenutka junak priče traga za rešenjem. Uprkos svim preprekama na koje nailazi, napreduje.“

Sada ih pozivam da se vrate: miran, ritmičan rad rukama, lagana usredsređenost koja vam dopušta da sanjarite, brižnost s kojom radite.

Moj stari identitet je umro, neoplakan.