Zima u nama

„Igla raspori tkaninu da bi je povezala. Nema jednog bez drugog.“
*

Kada prestanemo da priželjkujemo leto, tada zima može da postane veličanstveno godišnje doba u kome svet poprima tananu lepotu, kada čak i trotoari svetlucaju.

Zima me je ispraznila, potpuno opustošila. U svoj toj belini, videla sam šansu da postanem potpuno nova osoba. Napola se izvinjavajući, počela sam da stvaram tu novu, drugačiju osobu: onu koja je ponekad neprijatna i ne čini uvek šta je ispravno i koja je zbog svog velikog, glupavog srca prečesto ranjena i ranjiva, ali i osobu koja zaslužuje da bude ovde jer sada ima šta da pruži.

Postoji vreme posle zlog vremena.

javnosti se ponašamo kao da je sve u redu, a u samoći tugujemo; pretvaramo se da ne vidimo tuđu patnju. Svaku zimu koja nas zadesi tretiramo kao sramotnu anomaliju koja treba da bude skrivena ili ignorisana.

Promene neće prestati. Jedino što možemo da kontrolišemo jeste naša reakcija na njih.

„Bežanje od straha je strah, borba protiv bola je bol, trud da se bude hrabar je biti uplašen.

zaboravljam: da se život, po svojoj prirodi, ne može kontrolisati. Da treba da prestanemo da se trudimo da jednom za svagda, nekako, uredimo svoj život da nam bude ugodan i siguran i da umesto toga prihvatimo beskrajnu, nedokučivu promenu koja je sama suština života

Zima je vreme povlačenja iz sveta, maksimalnog uvećanja retkih zaliha hrane za preživljavanje, surovo efikasno izvršavanje zadataka i iščezavanje sa vidika; ali upravo tada nastupa preobražaj. Zima nije okončanje životnog ciklusa već iskušenje koje vodi ka stvaraju nečeg novog.

Promene koje se događaju zimi jesu alhemija, čarolija koju izvode obična živa bića da bi preživela.