Kada zatvorim oči, ma koliko kratko to trajalo, i puštam misli da predahnu, dobijam malo mira koji mi meditacija inače donosi. O tome sam počela da razmišljam kao o molitvi, mada ne tražim ništa i ne obraćam se nikome. To je duboko neverbalno iskustvo, oštar udah čistog bića usred šume reči. To je raspetljavanje, trenutak da se oseti istinski bol želje, blago prožimanje sopstvenog bića saosećanjem, osećanje zahvalnosti, otkucaji postojanja.