Duboko i hladno

Promena je samo još jedna iluzija u životu krcatom iluzijama. I mi tu iluziju prihvatamo kao i sve ostale. Verujemo u promenu baš kao što verujemo da imamo šanse da dobijemo sedmicu na lotou, verujemo isto onako kao kada se molimo Bogu, površno i bez žara, verujemo isto onako kako je moj matori verovao u Tita i partiju, rutinski i bez udubljivanja, verujemo kako smo naučili da verujemo... bez vere i bez dubine. Jer tamo gde je duboko, zna da bude i hladno. A bolje je ovde na toplom, makar i kraj kaljeve peći u kojoj gori par suvih cepanica.

Nema promene.

Bar ne ovde. I ne sada.

Jesenji dani su dugi i hladni.

Ulice puste, a voda jezera mutna.

Ja sam i dalje bez igde ikog.

ikad nisam osetio ništa slično

Tada mi se čini kako život i jeste ta promena stvari koje u suštini ostaju iste

Promena je samo još jedna iluzija u životu krcatom iluzijama. I mi tu iluziju prihvatamo kao i sve ostale.

Negde, daleko od ove naše zabiti, možda čak i u nekom drugom vremenu, porađao se novi rat. Ne, nije bio još ispaljen ni jedan metak, ali bilo je jasno da je đavo došao po svoje.

Vuku se kao prebijeno pseto od jednih zatvorenih vrata do drugih.

Tada mi se čini kako život i jeste ta promena stvari koje u suštini ostaju iste.

Ništa se istinski ne menja. Samo obučemo drugo odelo, promenimo frizuru, stavimo naočare, kupimo nove cipele...

„Krčmar voli pijanicu. Ali ne za svog zeta.”

„Šta nam vredi brana? Šta?!”, urlao je Rade dalje. „Svi znamo... Jezero traži krv! Treba mu žrtva! Svake godine... dok god je ove jebene palanke! Svake! I tako će biti dok god je ovoga sveta! Pazite šta vam kažem!”

nam vredi brana? Šta?!”, urlao je Rade dalje. „Svi znamo... Jezero traži krv! Treba mu žrtva! Svake godine... dok god je ove jebene palanke! Svake! I tako će biti dok god je ovoga sveta! Pazite šta vam kažem!”