Vidimo se ovih dana

Taj njegov preobražaj u tiranina bio je podmukao i gotovo neprimetan, ali sada, kada sam ga videla takvog, činilo mi se da onaj drugi Paolo nikad nije ni postojao.

On se, zapravo, nije promenio: samo se pokazao u pravom svetlu, delovao je u senci sve dok nije došao trenutak da izađe na otvoreno.

Osećala sam se kao da sam u naručju jednog od onih otmičara koji dvadeset godina drže žrtve u podrumu i na kraju ih ubede da je to ljubav.

Telo treba koristiti, ono treba da živi, u njemu treba boraviti, ne treba ga čuvati u celofanu kao iznajmljeno odelo.

Nedostajali su mi plivanje, šetnje po plaži i sakupljanje kamenja, vreme koje je rezervisano samo za mene, koje provodim sa sobom.

Ali kad živimo s nekim, ne možemo da mislimo samo na sebe, treba da se usredsredimo na ono što je izvan nas.

Izgubiti kontrolu znači pustiti nekog drugog da odlučuje u naše ime, a to nikad ne može da bude dobro. Nikad.

Kako nisam primetila da je Paolo preuzeo potpunu kontrolu? I zašto sam mu tako lako dopustila da mi naređuje? Da li to sve žene u krajnjoj liniji žele? Da neko odlučuje umesto njih, da se osećaju važno, da budu oslobođene odgovornosti?

Da nas muškarac odabere za ceo život.

Srce bi trebalo da bude gostoljubivo mesto u koje se dodaju novi ljudi, a ne mesto iz koga se oni izbacuju.

Ja sam smatrala da neki ljudi žive, a neki samo preživljavaju.

Tačno je da ja nikad nisam bila neko ko život živi punim plućima, uživa u njemu i predaje mu se bez zadrške.

Oduvek mi je ponavljala kako treba da živim više, intenzivnije, ali može li da se živi više ili manje?

„ali on se ne žali zbog toga, ne kaže ’Zašto se to desilo baš meni? Kakav sam baksuz! Neću više moći da trčim kao pre! Moj život je završen!’ Za njega postoji samo sadašnjost i srećan je što živi s nama.“ Prinela je psa licu i on je krenuo da je liže. „Od životinja možemo samo da učimo!“