Vidimo se ovih dana

Ne dozvolite da vam dan prođe u ogorčenosti.

Danas bi mogao da bude naš poslednji dan na ovom svetu, zato se potrudite da se sa svima lepo slažete.

Potrudite se da se sa svima pozdravite.

Ako se do kraja života budete pitali zašto nekome niste ništa rekli, to će biti kazna koju ćete teško podneti.

Mi postajemo odraz mesta na kome živimo. Prihvatamo navike većine.

Život ide dalje i bez nas, naše ubeđenje da smo nezamenjivi najobičnija je zabluda, naivno verovanje da smo važni.

Zašto je ljudskim bićima toliko važno da nekome nanesu poraz?

Zašto moramo biti nadmoćni da bismo se lepo osećali?

Čovek se na sve navikne. Pre ili kasnije.

Telo treba koristiti, ono treba da živi, u njemu treba boraviti, ne treba ga čuvati u celofanu kao iznajmljeno odelo.

može li da se živi više ili manje?

Ja sam smatrala da neki ljudi žive, a neki samo preživljavaju.

Ne dozvolite da vam dan prođe u ogorčenosti.

Danas bi mogao da bude naš poslednji dan na ovom svetu, zato se potrudite da se sa svima lepo slažete.

Potrudite se da se sa svima pozdravite.

Ako se do kraja života budete pitali zašto nekome niste ništa rekli, to će biti kazna koju ćete teško podneti.

Naučila si me šta je ljubav i da život treba živeti, ne treba ga čuvati u celofanu.

Nije isto kad smo zaljubljeni sa dvadeset godina i posle četrdesete: naša svest o tome je drugačija.

Sa dvadeset godina misliš da ćeš umreti bez njega, sa četrdeset znaš da se to neće desiti, da ćeš nastaviti da živiš i sa slomljenim i izranjavljenim srcem.

Živećeš i sa srcem u kome vlada pustoš, napuštena i sama.

Svakako ćeš živeti.

U tome i jeste tragedija.

To je neverovatno, ali ja sam ga razumela.