Vidimo se ovih dana

Ne dozvolite da vam dan prođe u ogorčenosti.

Danas bi mogao da bude naš poslednji dan na ovom svetu, zato se potrudite da se sa svima lepo slažete.

Potrudite se da se sa svima pozdravite.

Ako se do kraja života budete pitali zašto nekome niste ništa rekli, to će biti kazna koju ćete teško podneti.

Naučila si me šta je ljubav i da život treba živeti, ne treba ga čuvati u celofanu.

Nije isto kad smo zaljubljeni sa dvadeset godina i posle četrdesete: naša svest o tome je drugačija.

Sa dvadeset godina misliš da ćeš umreti bez njega, sa četrdeset znaš da se to neće desiti, da ćeš nastaviti da živiš i sa slomljenim i izranjavljenim srcem.

Živećeš i sa srcem u kome vlada pustoš, napuštena i sama.

Svakako ćeš živeti.

U tome i jeste tragedija.

To je neverovatno, ali ja sam ga razumela.

Suočeni sa strahom i bolom, možemo da reagujemo na dva načina: ili rešimo da se predamo i ostatak života provedemo proklinjući sudbinu i drogirajući se kako ne bismo razmišljali o tome, ili očvrsnemo i ništa više ne može da nas slomi.

I shvatila sam koliko je vreme važno. Vreme je sve, Ludo. Verujemo da ga imamo za bacanje, ali nije tako, nemamo višak vremena. Njega nikad nema dovoljno.

Nastojala sam da se vratim životu kojim sam oduvek živela.

Ali možemo li se ponovo navići na kavez nakon što smo osetili slobodu?

„Poverenje je za mene najveća svetinja, svi moji prijatelji znaju da na mene uvek mogu da računaju, pod uslovom da me ne vuku za nos! Kad me je Katerina ostavila, zakleo sam se da nikome nikad neću prirediti tako nešto, jer to niko ne zaslužuje. Ljudi ne treba da se kriju, beže, lažu, manipulišu, nego da se sučeljavaju, govore stvari u lice, a ukoliko se ne slažu, onda svako treba da ode svojim putem!“

Lepo je biti slobodan, ali život s pravom osobom nema cenu!“

Nisu sve lavice u divljini majke, neke su hrabre tetke i meni je ta uloga odgovarala.

„Čoveku tako malo treba da se lepo oseća“