Vidimo se ovih dana

Mi postajemo odraz mesta na kome živimo. Prihvatamo navike većine.

„Tako je, možda pravu ljubav sretnemo tek kada se zaustavimo, kad prestanemo da razmišljamo o karijeri, budućnosti i svim spoljašnjim stimulansima, kad se usredsredimo na sebe, na svoje srce, na stvari koje su zaista bitne.“

Nije u redu da se sudbina ponaša prema nekim ljudima kao prema zamorcima i da se tako okomi na njih. Kakvih se to pravila pridržavaju tamo gore? Zar dobre ljude treba mrcvariti, a diktatore pustiti da žive devedeset godina?

Tada sam, međutim, nešto shvatila: niko ne može da ti pomogne ako ti sam ne želiš da se spaseš.

Srce je u tim godinama još toliko podatno da na njemu ostaju prsti, kao na plastelinu.

Kako rastemo, ono se sve više stvrdnjava, pretvori se u terakotu i onda se polomi.

Za sva vremena.

Pomislila sam kako ima trenutaka kada život treba da ima sigurnosni katanac, kao oni fajlovi read only, u koje ne mogu da se unose izmene.

Zaključaš ih i ne mogu više da se menjaju, osim ako ti to ne želiš.

Zato što je srce naivna budala koja veruje da će te ljudi uvek voleti, iako te nikad nisu voleli, da će patiti zbog tebe, iako nikad nisu patili i, pre svega, da se onaj ko te je povredio doživotno neće iskupiti, već će doživljavati razočaranje za razočaranjem, kao da je proklet, i na kraju će zažaliti za tobom.

Ali to se nikad ne dešava.

Svi idu dalje, isto kao ti.

Samoća je vrsta odbrane, niko zapravo ne želi da bude van sveta; kad deliš s nekim svoj prostor i kada ti se to dopadne, kasnije se teško odvikneš od toga.

Kad smo odrasli i kad iza sebe imamo gomilu grešaka, ljubav ima još lepši ukus.

Ima ukus poverenja.

Uostalom, kao što sam već rekla, Kejt se nikada nije razumela u muškarce.

Ali ko se, u suštini, razume u njih? Ispada da sve žene u njima zapravo traže svog oca.

Da, tako je.