Ono što Silsi suštinski radi jeste preispisivanje priče/priča. Ta priča rasutavje u nizu označitelja ženskog iskustva i identiteta, a ponajviše u devojačkoj spremi, jedinom Silsinom posedu, belim izvezenim haljinama koje, poput nedovršenog portreta, postaju mesta metonimijskih projekcija ženskih identiteta. Ta devojačka sprema kružiće među ženskim likovima kao fatum, ali i kao nasleđe koje, naposletku, kroz zavete, darivanja i prestupe, treba poreknuti.