1984

Čak i danas, u periodu opadanja, prosečnom ljudskom biću je fizički bolje nego pre nekoliko vekova. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakvo ublažavanje u ponašanju, nikakva reforma ili revolucija nikada nisu doveli ljudsku jednakost makar milimetar bliže. Sa stanovišta pripadnika niskog staleža, nijedna istorijska promena nikada nije značila išta više od promene imena njihovih gospodara.

Cilj pripadnika visokog staleža je da ostanu tamo gde su. Cilj pripadnika srednjeg je da zamene mesta sa pripadnicima visokog. Cilj pripadnika niskog staleža, kada ga uopšte imaju – jer trajna je osobina niskih da su toliko zgromljeni teškim radom da su možda tek povremeno svesni bilo čega izvan svog svakodnevnog života – da ukinu sve razlike i stvore društvo u kojem će svi ljudi biti jednaki.

Kako je to rečeno u sloganu Partije: „Proli i životinje su slobodni.“

Sve dok se ne osveste, neće se nikad pobuniti, a mogu se osvestiti tek pošto se jednom pobune.

Imala je dva naziva za to. Jedan je bio „pravljenje bebe“, a drugi „naša dužnost prema Partiji“

Ležala bi tamo zatvorenih očiju, ne bi se ni opirala ni sarađivala, već se podvrgavala.

ju je poznavao intimnije nego većinu ljudi – kako ona ima bez izuzetka najgluplji, najvulgarniji, najisprazniji um koji je ikada sreo. U njenoj glavi nije bilo niti jedne misli koja nije bila slogan, i nije postojala imbecilnost, apsolutno nijedna, koju ona nije mogla da proguta ako bi joj je Partija servirala. „Ljudska zvučna podloga“,

Ketrin je bila visoka devojka svetle kose, veoma prava, izvanredno pokretljiva. Lice joj je bilo upadljivo, orlovsko, lice koje se moglo okarakterisati kao plemenito sve dok čovek ne bi ustanovio da iza njega nema gotovo ničega.

Ono grozno u vezi sa Dva minuta mržnje nije bila činjenica da je čovek morao da glumi, već, naprotiv, da nije nikako mogao izbeći da se tome pridruži. Posle trideset sekundi sva gluma bi postala nepotrebna. Jeziva ekstaza straha i osvetoljubivosti, želje za ubistvom, torturom, razbijanjem lica maljem, kao da je prožimala čitavu grupu ljudi poput električne struje, pretvarajući sve protivno njihovoj volji u ludake koji vrište iskrivljenih lica.

U drugom minutu Mržnja je narasla do mahnitosti. Ljudi su skakali gore-dole na svojim mestima i vikali iz sve snage u pokušaju da priguše izluđujuće blejanje koje je dopiralo sa ekrana.