1984

Čak i danas, u periodu opadanja, prosečnom ljudskom biću je fizički bolje nego pre nekoliko vekova. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakvo ublažavanje u ponašanju, nikakva reforma ili revolucija nikada nisu doveli ljudsku jednakost makar milimetar bliže. Sa stanovišta pripadnika niskog staleža, nijedna istorijska promena nikada nije značila išta više od promene imena njihovih gospodara.

Cilj pripadnika visokog staleža je da ostanu tamo gde su. Cilj pripadnika srednjeg je da zamene mesta sa pripadnicima visokog. Cilj pripadnika niskog staleža, kada ga uopšte imaju – jer trajna je osobina niskih da su toliko zgromljeni teškim radom da su možda tek povremeno svesni bilo čega izvan svog svakodnevnog života – da ukinu sve razlike i stvore društvo u kojem će svi ljudi biti jednaki.

Dok su se držali za ruke, nevidljivi u masi tela, zurili su postojano ispred sebe, i umesto devojčinih očiju, oči ostarelog zatvorenika zurile su žalosno u Vinstona iz gnezda od kose.

nije pomišljao na mogućnost da ona priprema nekakvu zamku za njega. Znao je da nije tako zbog njene očigledne uzrujanosti dok mu je doturala cedulju. Bilo je jasno da je van sebe od straha, kao što je i trebalo da bude. A ni pomisao da odbije njeno nabacivanje nije mu padala na pamet. Pre samo pet noći on je pomišljao da joj rascopa glavu kockom iz kaldrme, ali to nije bilo važno.

„Crkva Svetog Martina? I dalje postoji. Nalazi se na Trgu pobede, pored galerije sa slikama. Zgrada sa, onako, trouglastim tremom i stubovima ispred, na velikom stepeništu.“

Vinston je dobro poznavao to mesto. Bio je to muzej upotrebljavan za različite propagandne izložbe – makete raketnih bombi i plovećih tvrđava, prizore sa voštanim figurama kao ilustracije neprijateljskih zverstava, i slično.

Smatralo se da vekovi kapitalizma nisu iznedrili ništa od bilo kakve vrednosti. Istorija se nije mogla učiti iz arhitekture baš kao ni iz knjiga. Statue, zapisi, memorijalne ploče, nazivi ulica – sve što je moglo baciti nekakvo svetlo na prošlost sistematično je menjano.

„O – ’Narandže, limuni i menta, to se čuju zvona Svetoga Klementa’. Bila je to pesmica koju sam znao kad sam bio mali. Ne sećam se kako dalje ide, ali znam da se završavala sa: ’Evo sveće, sad je vreme da se spava, a evo i dželata i ode ti glava.’

Bio je to nekakav ples. Pružali su ruke da prođete ispod njih, a kad bi došli do ’a evo i dželata i ode ti glava’, spustili bi ruke i uhvatili vas. Samo su se nabrajala imena crkava. Sve londonske crkve bile su u tome – to jest, sve one glavne.“

Postojalo je čitavo pleme ljudi koji su živeli samo od prodaje sistema, prognoza i srećnih amajlija.

Lutrija bila glavni, ako ne i jedini razlog da i dalje žive. Njom su se oduševljavali, za nju bili zaluđeni, bila je njihov analgetik, njihov intelektualni stimulans.