1984

Čak i danas, u periodu opadanja, prosečnom ljudskom biću je fizički bolje nego pre nekoliko vekova. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakvo ublažavanje u ponašanju, nikakva reforma ili revolucija nikada nisu doveli ljudsku jednakost makar milimetar bliže. Sa stanovišta pripadnika niskog staleža, nijedna istorijska promena nikada nije značila išta više od promene imena njihovih gospodara.

Cilj pripadnika visokog staleža je da ostanu tamo gde su. Cilj pripadnika srednjeg je da zamene mesta sa pripadnicima visokog. Cilj pripadnika niskog staleža, kada ga uopšte imaju – jer trajna je osobina niskih da su toliko zgromljeni teškim radom da su možda tek povremeno svesni bilo čega izvan svog svakodnevnog života – da ukinu sve razlike i stvore društvo u kojem će svi ljudi biti jednaki.

Prirodnije je bilo postojati iz trenutka u trenutak, prihvatati još deset minuta života čak i sa sigurnošću da ga po njihovom okončanju čeka tortura.

ali je i dalje zapažao neverovatnu razliku u držanju između partijskih zatvorenika i ostalih. Partijski zatvorenici su uvek bili tihi i prestravljeni, dok obični kriminalci kao da nisu nimalo marili ni za koga. Oni su izvikivali uvrede na račun stražara, žestoko se suprotstavljali kada su im oduzimali stvari, pisali skaredne reči na podu, jeli prokrijumčarenu hranu koju su vadili iz tajanstvenih mesta na odeći, i čak se nadvikivali sa teleekranom kada bi ovaj pokušao da uspostavi red. S druge strane, izgleda da su neki od njih bili u dobrim odnosima sa stražarima, obraćali su im se nadimcima i pokušavali da provuku cigarete kroz špijunku na vratima.

A ljudi pod nebom su takođe bili nalik jedni drugima – svuda, širom sveta, stotine hiljada miliona sličnih ljudi, ljudi koji ne znaju da drugi postoje, razdvojeni zidovima mržnje i laži, a opet gotovo potpuno isti – ljudi koji nikad nisu naučili da misle, ali u srcima, trbusima i mišićima čuvaju snagu koja će jednog dana preokrenuti svet.

To što ste u manjini, pa makar ta manjina brojala i samo vas, ne znači da ste ludi.

Ali tu je i pitanje koje smo do ovog trenutka gotovo zapostavili. Ono glasi: zašto bi ljudska jednakost trebalo da se izbegava?

Tu dolazimo do centralne tajne. Kao što smo videli, mističnost Partije, i iznad svega Centralnog komiteta, zavisi od dvomisli.

Ako se ljudska jednakost treba zauvek izbeći – ako visoki, kako smo ih nazvali, treba permanentno da zadrže svoje mesto – onda preovlađujuće mentalno stanje mora biti kontrolisano bezumlje.

Jer samo pomirenjem protivrečnosti vlast se može zadržati beskonačno.