Žena tamo dole nije imala um, imala je samo snažne ruke, toplo srce i plodan trbuh. Zapitao se koliko je dece rodila. Lako ih je moglo biti i petnaest. Imala je svoj kratkotrajni procvat, godinu, možda, kad je bila lepa kao divlja ruža, a onda je najednom nabrekla kao oplođeno voće i postala čvrsta, rumena i gruba, i potom se njen život pretvorio u pranje, ribanje, krpljenje, kuvanje, čišćenje, glancanje, šivenje, ribanje, pranje, najpre za decu, onda za unuke, trideset godina neprekidno. I na kraju svega toga, i dalje je pevala. Mistično poštovanje koje je osećao prema njoj nekako je bilo pomešano sa izgledom bledog, vedrog neba koje se iza poklopaca dimnjaka protezalo beskrajno daleko. Neobično mu je izgledala pomisao da je nebo isto za svakoga, u Evroaziji ili Istaziji, kao i ovde. A ljudi pod nebom su takođe bili nalik jedni drugima – svuda, širom sveta, stotine hiljada miliona sličnih ljudi, ljudi koji ne znaju da drugi postoje, razdvojeni zidovima mržnje i laži, a opet gotovo potpuno isti – ljudi koji nikad nisu naučili da misle, ali u srcima, trbusima i mišićima čuvaju snagu koja će jednog dana preokrenuti svet. Ukoliko ima ikakve nade, ona je u prolima! Bez potrebe da pročita knjigu do kraja, znao je da tako mora da glasi Goldštajnova završna poruka. Budućnost pripada prolima. A da li je on mogao biti siguran da, kad nastupi njihovo vreme, svet koji oni budu izgradili neće za njega, Vinstona Smita, izgledati jednako tuđinski kao i svet Partije? Da, zato što će to u najmanju ruku to biti svet duševnog zdravlja. Tamo gde postoji jednakost može postojati i duševno zdravlje. Pre ili kasnije to će se dogoditi, snaga će se pretvoriti u osvešćenost. Proli su bili besmrtni, u to se nije moglo sumnjati pri pogledu na tu srčanu priliku u dvorištu. Na kraju će doći do njihovog buđenja. A dok se to ne dogodi, makar trajalo i hiljadu godina, oni će ostati živi protivno svim izgledima, kao ptice, prenoseći iz tela u telo vitalnost koju Partija nije delila i koju nije mogla da ubije.