Моји изуми

Апстиненција није била увек по моме укусу, али пријатна искуства која сада стичем моја су велика награда. Само у нади да ћу некога преобратити својим поукама и уверењима, подсетићу на једно или два од њих

шта вредно да сам радио, само је доводило до тога да моји родитељи још јаче осећају свој губитак. Тако сам растао са мало поверења у себе.

. Већина људи је тако обузета мислима о спољњем свету и сасвим склона да заборави на оно што се догађа у њима самима. Прерана смрт милиона људи првенствено се везује за овај узрок.

Много већи број људи није свестан шта се догађа око њих и у њима и милиони постају жртве болести и умиру пре времена управо због тога.

Једино уколико избришемо раздаљине између људи у свакоме смислу путем преношења вести, превоза путника и робе и преноса енергије, једнога дана ће се створити услови који ће обезбедити трајно пријатељство међу људима.

Оно што је јуче било чудо, данас је обичан догађај.

Ми несумњиво имамо финија нервна влакна, која нам омогућавају да осетимо истину тамо где су логичко закључивање или било који свесни умни напор узалудни.

Одлучио сам да изненадим своје родитеље и током целе прве године устајао сам свакога дана у три ујутру и радио цео дан до једанаест сати ноћу, недељом и празником. Пошто је већина мојих колега студената схватала ствари олако, природно је да су моји резултати надмашили остале.

Размишљао сам да су сада најповољније прилике за сагледавање енигме загробног живота, пошто је моја мајка била геније и нарочито ненадмашна у снажној интуицији. Целе ноћи сваки нерв у мозгу ми је био напет у ишчекивању, али ништа се није догодило до раног јутра, када сам заспао или се можда онесвестио и угледао облак са ликовима анђела чудесне лепоте и једног од њих како ме посматра са пуно љубави, а који постепено поприма изглед моје мајке. Привиђење је полако лебдело кроз собу и нестало, а мене је пробудила неописиво мила песма коју је певало много гласова. У том часу, био сам сигуран, не знам како, да је моја мајка умрла баш тада. И то је била истина. Нисам био у стању да појмим огромну тежину болног сазнања које сам унапред осетио и написао сам писмо сер Виљему Круксу док сам још био под тим утисцима и слабог здравља.

Много година сам покушавао да решим енигму смрти и помно сам мотрио сваку врсту духовног упозорења. Али, само једном у току свога живота доживео сам нешто што је за мене тренутно оставило утисак натприродног. Било је то у време мајчине смрти. Био сам потпуно исцрпљен од бола и дугог бдења и једне ноћи су ме одвели у неку зграду, два блока од наше куће. Док сам тамо беспомоћно лежао, помислио сам да је моја мајка умрла, док сам ја био далеко од њене постеље, сигурно би ми послала неки знак