Dnevnik druge zime

U 22.40 idealan trenutak da radim nešto što inače retko kada radim. Uzeo sam iglu, konac, makaze, lastiš, i rešio sam da porubim trenerku. Radio sam sve onako kako sam mislio da je najbolje. Porubio sam trenerku. Probao je, obukao, prošetao po sobi, i video da ništa ne valja. I to nije bilo strašno, pošto o tome ništa i ne znam. Pa sam sve to ponovio. To je dobro kod tih stvari koje ne umeš da radiš, a radiš ih, i onda ti nije teško da ih ponavljaš, dok ne budeš zadovoljan. I uspelo mi je, iz drugog puta, ličilo je na nešto, i bio sam zadovoljan.

Samo u emociji nema ničeg modernog, nema tu mode. Tu nikada ništa nije u novo, nikada ništa nije zastarelo. Tu je sve kako jeste. Zato je sve drugo golo govno. Prvo je nastala emocija, pa onda reč, tako je, otprilike, rekao Selin, a taj je zbog toga i nadrljao. Samo u emociji je sve kako jeste, svi životni sokovi, sve ljudsko i ništa moderno. Sa stilom. „Slušanje je stil“. Muzika i reči.

Teške noći su biber života. Začin bez kojeg možeš da pojedeš čorbu, ali i začin koji ide u čorbu. I zato su teške noći biber života.

Kad je oblačno, oblačno je. I mračno je koliko je oblačno, u 14.40. I nema druge. Zato ti budi vedar i spasi sebe, za onoga kome sunce treba. A vedrina iz mraka i dolazi. Tamo ona i nastaje.

Koliko je samo lakše kad znaš tačno gde ideš. Koliko je samo lakše kad znaš kome ideš, u susret. Koliko je samo lakše. Nema ničeg i nema nikog. Koliko je samo lakše kad ipak ideš u 15.20. Koliko samo toga tek ima, a što nisam ni znao. I tek kad kreneš, prvo to noge osete, one se uvek obraduju što si krenuo, one uvek idu nekome.

Od tada je prošlo pet meseci. Ja sam prohodao.

Za druge ne znam. Znam samo za jednog,

onog najzdravijeg, što je prosuo hranu po podu sobe.

Video sam mu sliku u novinama.

Taj je umro

Živeo Ludvig Vitgenštajn! Da nije bilo tog nemačkog filozofa, nikada ne bih ovo izračunao i rešio svoj problem

Melodija i moj glas, ali i sve što je u toj pesmi, nekako me odvuklo da mislim na jednu ženu. Iako često mislim na tu ženu, a kad god mislim na nju to je uvek nežno i ljubavno,

I tako, mada retko, svaka sledeća cigareta bude kao ona prva. I tako, mada retko, svaka sledeća rečenica bude kao ona prva. U stvari, samo ta „prva“ ima punog smisla, svaka sledeća je sve besmislenija. I zato pripalim, uvučem i iz pluća, a kroz nos i usta izduvam besmisao. I eto ti život. Dim. Vazduh. Ništa drugo.

Savršen dan da krenem „nemam pojma kuda“ i da budem „nemam pojma gde“ i da završim „nemam pojma kako“. Hladno, suvo, magla, a ja gazim po trotoaru Njegoševe ulice u 12.15 i gledam suvu zemlju koju su radnici iskopali i napravili kanal kroz koji će provući cevi za „ne znam ni ja šta“. A i trojica radnika gledaju u tu suvu zemlju i taj raskopani kanal, i puše cigarete sva trojica, pa onda zapalim i ja jednu