Dnevnik druge zime

Ako je prvo bila emocija, kako kaže Selin, onda je u prvih desetak reči bila bar jedna psovka. Jer je to tako lepo vezano sa srcem, pa onda i s mozgom. Prostakluk? Ma ne, prostakluk je u novinskim horoskopima, u proricanjima, u preprodaji istorije, gledanju u budućnost, u prostačkim i jeftinim „psihološkim“ tumačenjima i odgovorima na tuđe probleme kada nisi zadovoljan, kada drugi mogu zato što su „drugi“, a ne zato što ti ne umeš i ne možeš, ili kad nemaš rešenja, ili kada nije onako kako bi želeo, a lenj si, a sujeta ždere, to je taj prostakluk, a baš kao i u toj užasnoj zavisnosti od informacija, da čuješ što pre, da vidiš što pre, šta to onaj radi, te „vesti iz minuta u minut“ koje žderu ljude, devedeset posto toga zaboraviš za jedan dan, a sto posto živiš u tome, e to je prostački život, informacije, politika, moda, horoskopi, estrada, vodovod i kanalizacija... To je prostakluk. Nek se teraju u kurac...

U 22.40 idealan trenutak da radim nešto što inače retko kada radim. Uzeo sam iglu, konac, makaze, lastiš, i rešio sam da porubim trenerku. Radio sam sve onako kako sam mislio da je najbolje. Porubio sam trenerku. Probao je, obukao, prošetao po sobi, i video da ništa ne valja. I to nije bilo strašno, pošto o tome ništa i ne znam. Pa sam sve to ponovio. To je dobro kod tih stvari koje ne umeš da radiš, a radiš ih, i onda ti nije teško da ih ponavljaš, dok ne budeš zadovoljan. I uspelo mi je, iz drugog puta, ličilo je na nešto, i bio sam zadovoljan.

Samo u emociji nema ničeg modernog, nema tu mode. Tu nikada ništa nije u novo, nikada ništa nije zastarelo. Tu je sve kako jeste. Zato je sve drugo golo govno. Prvo je nastala emocija, pa onda reč, tako je, otprilike, rekao Selin, a taj je zbog toga i nadrljao. Samo u emociji je sve kako jeste, svi životni sokovi, sve ljudsko i ništa moderno. Sa stilom. „Slušanje je stil“. Muzika i reči.

Teške noći su biber života. Začin bez kojeg možeš da pojedeš čorbu, ali i začin koji ide u čorbu. I zato su teške noći biber života.

Kad je oblačno, oblačno je. I mračno je koliko je oblačno, u 14.40. I nema druge. Zato ti budi vedar i spasi sebe, za onoga kome sunce treba. A vedrina iz mraka i dolazi. Tamo ona i nastaje.

Koliko je samo lakše kad znaš tačno gde ideš. Koliko je samo lakše kad znaš kome ideš, u susret. Koliko je samo lakše. Nema ničeg i nema nikog. Koliko je samo lakše kad ipak ideš u 15.20. Koliko samo toga tek ima, a što nisam ni znao. I tek kad kreneš, prvo to noge osete, one se uvek obraduju što si krenuo, one uvek idu nekome.

Volim kad je grad pust. Lepo je. Kad nema mnogo ljudi. Tada možeš lepo da ga gledaš, taj grad. Jer kad je puno ljudi, onda ne vidiš grad.

Nije bila loša stvar videti tvoje lice.
Nema ničeg lošeg u tome. Videti tvoju fotografiju.
Ni to što sam ti onda rekao da si lepa.
Ništa, stvarno ništa loše u tome.
I evo je tu, ta fotografija,
na stolu, za kojim sedim i pišem. I često je pogledam.

Sigurno volim tu ženu, pomislio sam.
Ne bih inače toliko mislio na nju, pomislio sam.
Sigurno mogu bez nje, pomislio sam.
Sigurno mi ona i nije toliko važna, pomislio sam.
I u međuvremenu, svanulo je.

O njoj ću u svakom slučaju ponovo razmišljati.
I u to sam bio siguran.