и главно добро није него сан
и јело? – Ништа до једно живинче.
Свакако да онај што нас створи с тако
широким умом, да гледамо напред
и назад, није способност нам ту
и тај богу сличан разум дао тек
да у нама буде плеснив, некоришћен.
Сад, је л’ то само заборав живински,
ил’ ситничарски обзир што на исход
сувише много мисли, то је мисô
што разложена има један део
мудрости, а три кукавичлука –
ал’ не знам што сам ту, да кажем још:
„То треба чинити“, кад имам и повод,
воље и снаге, и средства да чиним!
Примери као земља очевидни
опомињу ме. Сведочи војска та,
толика сила и спрема под вођством
отменог једног, нежног краљевића,
чији дух божанским понет частољубљем
невидљивоме исходу се руга
излажућ што је смртно, несигурно,
свему што срећа, смрт, опасност сме
а све за једну љуску од јајета.
Бити велик није рад велика циља
кренути се, него с величином моћи
за једну сламку кренути у борбу
кад је на коцки част. А шта сам ја
што имам оца убијеног, мајку
осрамоћену, све подстреке крви,
разума, па пуштам да ипак спава све;
док, на срамоту моју, видим смрт