Hamlet

Ево мирођије: за вас, и кандилке; ево рутвице за вас; а ево је и за мене; назовите је трава милости недељне. О, ви морате своју рутвицу носити из другог разлога. Ево красуљка. Дала бих вам љубичица,

Господе, ми знамо шта смо, али не знамо шта можемо бити. Нек бог буде за вашим столом!

Грешној, болној души природа је така

да је за њу предзнак зла ситница свака;

грех у вечном страху сумњи се предаје,

чувајући себе, сам себе одаје.

ХАМЛЕТ: На њега, на њега!

Гледајте му поглед што бледим сјајем сја!

Здружени тако, то биће и лик

осетљивим би учинили кам.

О, не гледај ме, да тим жалосним

изгледом чврст ми не измениш план;

да чин мој боју не би губио,

а сузе, место крви, грунуле!

КРАЉИЦА: О, не говори више, Хамлете,

ти моје очи мојој души свраћаш,

где видим тако мрке, црне мрље,

што никад боју изгубити неће.

О, ти несрећна,

досадна, нагла будало, збогом сад!

Мишљах да си госа. Прими своју коб.

Сад видиш да бити одвећ ревностан

опасно је каткад. – Не ломите руке!

Мирно! Седите! Ломићу вам срце.

Јер тако ће бити, ако је од грађе

осетљиве, ако навика проклета

није од њега челик створила,

да тврђава буде против осећања.

за брата његовог.

КРАЉИЦА: Кô убити краља?

ХАМЛЕТ: Да, госпођо, то је

моја реч била.

ХАМЛЕТ: Да, крвав чин, и скоро тако рђав

о, добра мајко, кô убити краља

па удати се за брата његовог.

ХАМЛЕТ: Но, мати, сад, у чему је ствар?

КРАЉИЦА: Хамлете, ти тешко увреди оца свог.

ХАМЛЕТ: Мајко, увредисте тешко оца мог.

КРАЉИЦА: Хајд! Ти будаластим језиком одговараш.

ХАМЛЕТ: Хајд, хајд! Ви питате језиком ме злим.

КРАЉИЦА: Хамлете, шта значи то?

ХАМЛЕТ: Па шта је сад?

КРАЉИЦА: Јеси ли заборавио ко сам ја?

ХАМЛЕТ: Нисам.

Вере ми, нисам; ви сте краљица,

и жена брата мужевљевог да,

и – кам да нисте! – ви сте моја мати.

КРАЉИЦА: Но, онда ће други говорити с тобом!

ХАМЛЕТ: Но, но, ви само седите сад с миром!

Не смете се ни маћи. Нећете

отићи док вам не дам огледало,

у коме ћете видети се сва!

КРАЉИЦА: Шта хоћеш? Да нећеш да ме убијеш?

Упомоћ! Упомоћ!

ХАМЛЕТ: Одмах је лако рећи. Идите, пријатељи.

(Розенкранц, Гилденстерн и глумци излазе.)

Аветно доба поноћи је сад,

кад гробље зја, а пакô развејава

заразу светом. Сад бих врелу крв

могао пити, чинити грозоте,

да се дан стресе кад погледа то.

Али тихо! Хајдмо сада матери!

– О, срце моје, ти се не изроди;

нека у моје затворене груди

никад Неронов не провали дух:
57

свиреп ћу бити, неприродан не;

из мојих уста ножеви ће ићи,

али у руци мојој нек не буду.

Језик и душа нек су лицемерни.

Ма кол’ко моје кидале је речи,

ти, душо, ипак такво дело спречи.

(Одлази.)