Hamlet

ил’ не бити? – питање је сад.

Је л’ лепше у души трпети

праћке и стреле судбе обесне,

или на оружје против мора беда

дићи се, и борбом учинити им крај?

Умрети – спавати – ништа више – реци,

да спавањем се сврши срца бол

и хиљада животних потреса

и наследних месу, ето то је циљ

и предано му тежи ти. Умрети,

спавати – спавати – можда сањати!

Да, ту је чвор! Јер у том спавању

смртном какви би снови могли доћи

кад живота ово клупче одмотамо?

Ту морамо стати; то је обзир тај

што беди нашој продужава век!

Јер ко би подно светске шибе, руге,

неправде силних и злоставе гордих,

Ако буде сад, неће бити после; ако не буде после, биће сад; ако неће бити сад, ипак ће бити после. Бити спреман, то је све. Кад неко не зна шта оставља, шта мари ако рано оставља? Нека буде.

се удварао брадавици своје матере пре но што би је узео да сиса. Тако је и он (као и многи са таквим васпитањем, за којима, знам, ово ништавно доба лудује) примио само моду времена и спољашњу одећу друштвеног општења, неку врсту површног, мехурастог знања које њега и њему сличне преноси преко најдубљих и најзамршенијих мишљења. Али дуни само у њих, огледа ради, и мехур ће се распрснути и видеће се да су они плева, а не овејано жито.

(Улази један племић.)

не бих могао рећи, сем да се огледам с њим у тој изврсној вештини; јер добро познати некога човека значи познати самога себе.

Ево друге. Зар то не би могла бити лобања каквог адвоката? Где су му сада његове подвале и досетке, параграфи, докази и лукавства? Што трпи да га овај незграпни заврзан ћушка око ћупе том глибавом мотиком, и не подиже против њега тужбу за злостављање? Хм! Овај човек је у своје време могао бити великозакупац земаља, са његовим тапијама, облигацијама, његовим таксама, његовим

А сада је својина госпође Цркосаве, без усана, и ћушкана тамо-амо мотиком једне гробарске њушке. То је диван преврат, само ако умемо да га видимо. Зар те кости нису вределе мало више но толико да се сада играју њима шоре? Моје ми кости севају кад помислим на то.

ХОРАЦИО: Њему је навика олакшала посао.

ХАМЛЕТ: Сасвим је тако: незапослена рука је осетљивија.

, сад си рекао како ваља. Утолико жалосније што великаши имају на овоме свету више права да се даве и вешају но њихова браћа у Христу. –

Или сте само једна слика туге,

лице без срца

Грешној, болној души природа је така

да је за њу предзнак зла ситница свака;

грех у вечном страху сумњи се предаје,

чувајући себе, сам себе одаје.