Hamlet

над главом ових двадесет хиљада,

који за једну ћуд, за сенку славе,

гробницама иду као постељама;

бију се за комад земље на ком војска

не може њина окушати бој,

нит има доста простора за гроб

свих погинулих. – Одсад нек будете

крваве, мисли, ил’ без сваке мете!

и главно добро није него сан

и јело? – Ништа до једно живинче.

Свакако да онај што нас створи с тако

широким умом, да гледамо напред

и назад, није способност нам ту

и тај богу сличан разум дао тек

да у нама буде плеснив, некоришћен.

Сад, је л’ то само заборав живински,

ил’ ситничарски обзир што на исход

сувише много мисли, то је мисô

што разложена има један део

мудрости, а три кукавичлука –

ал’ не знам што сам ту, да кажем још:

„То треба чинити“, кад имам и повод,

воље и снаге, и средства да чиним!

Примери као земља очевидни

опомињу ме. Сведочи војска та,

толика сила и спрема под вођством

отменог једног, нежног краљевића,

чији дух божанским понет частољубљем

невидљивоме исходу се руга

излажућ што је смртно, несигурно,

свему што срећа, смрт, опасност сме

а све за једну љуску од јајета.

Бити велик није рад велика циља

кренути се, него с величином моћи

за једну сламку кренути у борбу

кад је на коцки част. А шта сам ја

што имам оца убијеног, мајку

осрамоћену, све подстреке крви,

разума, па пуштам да ипак спава све;

док, на срамоту моју, видим смрт

Како ме прилике оптужују све

мамузајућ ми лењу освету!

Шта је човек ако добит му живота

вратио се није? То нам вољу збуни,

и чини да радије подносимо зла

која су ту већ него да летимо

онима другим, непознатим још?

Тако свест страшљивце прави од свих нас;

и тако природној боји одлуке

бледило мисли дâ болешљив лик.

те предузећа велика и смела

отуда криво окрену свој ток

и губе име дела. – Али мир! –

Лепа Офелија! – Вило, молитвама

помени све ми грехе.

Да, ту је чвор! Јер у том спавању

смртном какви би снови могли доћи

кад живота ово клупче одмотамо?

Ту морамо стати; то је обзир тај

што беди нашој продужава век!

Јер ко би подно светске шибе, руге,

неправде силних и злоставе гордих,

бол презрене нам љубави, насиља,

и обест власти, понижења која

од невредних трпи стрпљива заслуга –

кад сам себи можеш слободу да даш

и голим ножићем? Ко би вукао

товар, под умором живота стењући

и знојећи се да страх

не буни од нечег по смрти, до тајне

земље, с чијих међа још ниједан путник

Бити ил’ не бити? – питање је сад.

Је л’ лепше у души трпети

праћке и стреле судбе обесне,

или на оружје против мора беда

дићи се, и борбом учинити им крај?

Умрети – спавати – ништа више – реци,

да спавањем се сврши срца бол

и хиљада животних потреса

и наследних месу, ето то је циљ

и предано му тежи ти. Умрети,

спавати – спавати – можда сањати!

пред мојим стрицем. Ја ћу пазити

на његов поглед, прозират до сржи.

Тргне л’ се само, знаћу већ свој пут!

Дух који видех можда је нечастив,

а ђаво може на себе узети

допадљив облик; штавише и можда,

због слабости ми и суморности –

а он на такве има силну моћ –

на зло ме води, да ме упропасти.

Ја хоћу да имам стварније разлоге

но овај. Глума замку нек ми дадне,

у коју ће савест краљева да падне.

О, крвави и блудни ниткове!

Бесавесни, похотни, неприродни!

Издајничка хуљо! Освето!

Ах, какав сам магарац! Јест „храбро“

да ја убијеног, драгог оца син,

небом и паклом на освету гоњен,

морам кô курва да срцу олакшам

речима, па сам дао се у псовке,

кô права рита, кô судопера.

Гадим се на то, пфуј!

На посао, моја мисли! – Слушао сам

да кривци, гледајућ какву представу,

вештином самом глуме беху тол’ко

потресени до срца да би одмах

признали јавно своја недела.

Убиство, иако нема језика,

проговори органом чуднијим.

Приредићу да глумци играју

нешто што личи убиству оца мог

непосвећен се збуни, и да чула

самога слуха и вида се згрозе.

А ја?

Глуп, малодушан нитков чамујем

кô сањало, и туп за рођену ствар;

ништа не знам рећи – ни за краља тога,

на чије благо и живот драгоцен

паклени један злочин је извршен.

Јесам ли ја страшљивац? Ко ме зове

нитковом? Ко ме по темену лупа?

Чупа ми браду – дува ми у лице?

За нос ме вуче? У грло ми лаж

до плућа гура? Ко то чини?

Ха!

Крста ми, ја бих поднео то све,

јер мора да сам голубије јетре,
44

и немам жуч да увреду загорча;

ил’ иначе бих нагојио био

све небеске вране овог роба стрвљу!

сам сâм.

О, какав подлац, ниски роб сам ја!

Није ли страшно да тај глумац ту

у једној песми, једном сну о страсти

маштом својом може да присили душу

да од њеног дејства пребледи му лик,

у оку буду сузе, лицем страх,

јецање у гласу, и држање све

с његовом маштом да дође у склад?

А све ни за шта? За Хекабу? Шта је

Хекаба њему, или он Хекаби,

да плаче за њом! Шта би радио

тај да има повод, побуде за бол

кô ја?

Потопио би сцену сузама,

језивом речи цепô свету слух,

да крив полуди, невин да побледи,