Nikom ni reči – Dragulji Lagune

Ne sedi se skrštenih ruku dok napadaju tebe ili nekog do koga ti je stalo.

Čovek se plaši i bolesti i starosti i smrti. Ali ništa od toga nije ni kao jedno zrno te strave koju sam osetio u sebi dok sam posmatrao taj autobus kako odlazi.

Nada, ta zatočena ptica koja je odbijala da umre, konačno je bila slobodna.

Neke stvari spakujemo i potrpamo po ormarima da ih više nikad ne vidimo – ali nam je teško da ih se potpuno otarasimo. Kao što je to slučaj sa snovima

životu ima nezgoda koje gotovo da očekujemo da nam se dese

„Pogledaj u zvezde, Malecka, vidi ih kako se cakle i sjaje. Neke od njih odavno su umrle ali još uvek svetle na noćnom nebu jer, kao što vidiš, Malecka, baš kao i svetlost zvezda ni ljubav nikada ne umire…“

verujte mi, malo šta u životu seje takvu pustoš kao šta bi bilo kad bi bilo

Nemojte prvo da mi pokažete raj, a onda da ga spalite

I istog trenutka sam zaplakao

Ako ga opet napustiš, neće preživeti. Čekam već osam godina da te preboli. Tako bi trebalo da bude, razumeš li? Rane zarastaju. Život ide dalje. Ali za Beka to ne važi.