Kraljevstvo pepela

„Neko veoma mudar rekao mi je da Terasen nije puko mesto, već ideal. Dom svim lutalicama i onima kojima treba neko da ih dočeka širokogrudo.“ Klimnu glavom Lisandri. „Zvanično priznajem Karaver i njegove posede, kao i tebe kao

Običan dar. Više nije Lučonoša.
Ali svejedno je Elin.

„Mi smo Trinaest“, reče, „od sada pa dok nas Tama ne uzme.“

Evanđelina je rešila kako više neće da bude paž lorda Daroua, već kročanska veštica.

Došle smo“, obznani Manon dovoljno glasno da je čuju svi na gradskim zidinama, „kako bismo održale obećanje dato Elin Galatinijus – da se borimo za ono što nam je ona obećala.“
Darou je tiho upita: „A šta je to?“
Manon se tada nasmeši. „Bolji svet.“

Elin se probudila uz miris borova i snega i znala je da je kod kuće.

Ima preostale lepote – i ona će se boriti zarad nje. Mora da se bori.

Zato što sam se izgubila – i ne znam kuda da krenem.

Jer, preko svih planina, šireći se pod zelenim krošnjama Hrastove šume, pokrivajući celu Teralisku ravnicu, cvetao je kraljoplamen.

Elin ga opet poljubi i uze ga za ruku, pa ga povede u zamak. U njihov dom. „Do kraja, kakav god on bio?“, izusti ona.

Rovan pođe za njom, kao što ju je sledio celog svog života, davno pre nego što su se uopšte upoznali, pre nego što su njihove duše zaiskrile i nastale. „Do kraja, kakav god on bio, Plamensrce.“