Kraljevstvo pepela

bio ni blizu praznine u grudima koju je osećao kad god bi je pogledao.

„Jesam li ja ljudsko biće?“
Gavinove safirne oči na tren se raznežiše – samo trunčicu. „Nisam ja taj koji treba da odgovori na to.“

Ovde sam, s tobom sam.
To nije sprečilo čekić da padne.
Niti da joj se vrisak otme iz grla.

Tako dobro odgovaraš na nadražaje.“

Dah joj izlete, a gvožđe zazveča kako je bezuspešno pokušala da se skupi u stranu.

Rovan je napokon prestao da reži kad ih je ugledao, kao da su te lomače u njemu trznule neku strunu sećanja i bola.

Puzao je za Mev kao odbačeni ljubavnik,

Princ čiji miris odiše borovima i snegom, mirisom onog kraljevstva

Princu leda i vetra. Princu koji je bio njen i ona njegova. Davno pre nego što su postali svesni veza između svojih duša.
Sada je

Bile su to reči koje je kazala jednom princu. Nekada – davno.