Kraljevstvo pepela

„Došle smo“, obznani Manon dovoljno glasno da je čuju svi na gradskim zidinama, „kako bismo održale obećanje dato Elin Galatinijus – da se borimo za ono što nam je ona obećala.“

Darou je tiho upita: „A šta je to?“

Manon se tada nasmeši. „Bolji svet.“

„Ako želiš da nešto budeš, kralju bez krune, onda budi. U tome je tajna preoblikovanja. Budi ono što želiš.“

Sada – sada bi bio pravi trenutak da održi govor koji je pripremila. Da oslobodi one silne reči koje je sapela u sebi

Cveće još postoji. U ovom svetu, u ovom paklu, cveće i dalje negde cveta

Drevna žena ju je i dalje gledala kao da dobro zna šta joj je na srcu. Hafiza je uvek, otkad ju je Irena prvi put ugledala, zračila tim spokojem i ohrabrenjem

Elin se probudila uz miris borova i snega i znala je da je kod kuće.

Ne u Terasenu – ne još – ali na izvestan način, ona će uvek biti kod kuće ako je Rovan s njom.

Manon je blistala kao da zvezde na njenoj glavi sevaju kroz telo. Bila je to čudesna i silna lepota, ni nalik nijednoj drugoj na ovom svetu. Ni nalik nijednoj koja je postojala, niti nekoj koja će tek postojati.

Zato što iako si ti starija i smrtonosnija na hiljadu raznih načina, duboko u sebi se plašiš. Ne znaš kako da me zamoliš da ostanem, zato što se plašiš da priznaš sebi da ti to želiš. Plašiš se. I to se sebe plašiš više nego ičega drugog na svetu. Plašiš se.

Više nije dete rata.

Već mira.

Do kraja, kakav god bio